Death of a Unicorn [2025]
U svetu gde su i bajke izgubile nevinost, „Death of a Unicorn“ dolazi kao još jedna filmska hibridna zver — jednako groteskna koliko i komična. Ovaj film, koji na papiru izgleda kao dekonstrukcija mita, u stvarnosti je pre pokušaj da se pohlepa bogatih, porodična disfunkcija i prekarna etika farmaceutskog kapitalizma ubace u blender i posluže pod etiketom “horor-komedije”.
Naizgled jednostavan zaplet — otac i ćerka (Elliot i Ridley, koje tumače Paul Rudd i Jenna Ortega) slučajno ubijaju jednoroga — otvara vrata nečemu što bi moglo biti čista satira, ali se film brzo gubi u sopstvenom lavirintu tona. Krv stvorenja poseduje čudesna svojstva, a to postaje povod za niz apsurdnih i krvavih susreta sa elitom koja više ne razlikuje mit od investicione šanse.
Glumačka ekipa na prvi pogled obećava više nego što isporučuje. Paul Rudd pokušava da izgradi karakter ozbiljnog oca, ali njegova poznata šarmantna lakoća postaje balast — umesto da produbi priču, deluje kao zadrška. Jenna Ortega, čija pojava nosi sve elemente nove generacije glumačkog intenziteta, ostaje zarobljena u scenariju koji njen lik Ridley ne vodi nigde — niti sazreva, niti se lomi, samo posmatra.
Iznenađenje donosi Will Poulter kao Shepard Leopold — razmaženi bogataš koji s lakoćom preskače granice karikature, a da ne postane dosadan. Njegov cinizam nosi neke od najjačih scena filma. Anthony Carrigan u ulozi Griffa, batlera sa previše slobode i premalo savesti, iz senke krade ono što su drugi pokušali da zadrže silom.
Vizuelno, film varira između pokušaja da se uđe u svet fantastičnog i trenutaka čistog televizijskog minimalizma. Prikaz samog jednoroga oscilira — u nekim scenama deluje kao izdanak bajke, u drugima kao parodija na loš CGI iz ranih dvehiljaditih. Produkcija očigledno ne zna da li želi da gradi svet bajke ili da ga dekonstruiše, pa se odlučuje da ponekad puca po šavovima obe varijante.
Kadrovi su pretežno statični, gotovo televizijski sigurni. Samo u nekoliko navrata režija uspeva da uhvati uznemirujuću tišinu šume ili bizarnost sterilnih korporativnih laboratorija. I tada, nažalost, sve to ne traje dovoljno da ostavi trag.
Problem filma nije u tome što meša žanrove, već što ne zna zašto ih meša. Horor sekvence deluju kao skice, humor je neujednačen — kada pogodi, pogodi pravo u centar (posebno u scenama sa elitom u večernjim odelima koja analiziraju krv mitskog bića kao da je kriptovaluta), ali kada promaši, tone u samoparodiju.
Režija se upinje da film zadrži na nivou društvene metafore, ali prečesto zaboravi da likovi nisu samo simboli — već nosioci emocija i priče. Emotivna nit između oca i ćerke ostaje površna, gotovo kao obavezan dodatak da bi film mogao da se nazove “porodičnim”.
“Death of a Unicorn” pokušava da bude neka vrsta parabole o svetu koji je izgubio granicu između bajke i profita. Jednorog, u svojoj besmislenoj smrti, postaje simbol sveta gde ni čudo više nema vrednost ako se ne može flaširati i prodati po ceni koja ide u šest cifara.
Ali problem je što i sam film na kraju izgleda kao proizvod — dovoljno ekscentričan da privuče pažnju, ali ne i dovoljno dosledan da je zadrži. Ideje su tu, proviruju iz kadra u kadar, ali kao i jednorog — ostaju zgažene, nepomične, na asfaltu filmske neodlučnosti.
Ovaj film je kao obrok koji kombinuje sladoled, biftek i kiseli kupus - nešto će vam se sigurno svideti, ali retko kome sve. Gluma, ideja i povremeni trenuci iskrenog ludila spašavaju ga od zaborava, ali kada se završi, ostaje samo osećaj da je sve moglo biti bolje — dublje, mračnije, luđe ili jednostavno fokusiranije.
