Anora [2024]
Film "Anora" trijumfovao je na 97. dodeli Oskara, osvojivši pet nagrada, uključujući one za najbolji film, najbolju režiju (Sean Baker), najbolji originalni scenario, najbolju montažu i najbolju glavnu glumicu (Mikey Madison). Bez želje da ulazim u polemiku da li jeste ili nije zaslužio ovoliko nagrada,ovaj uspeh još više stavlja pod lupu način na koji film tretira svoje likove, naročito ruske bogataše, koji su prikazani sa daleko više humanosti nego što zaslužuju.
Sean Baker, poznat po svom britkom oku za društvene fenomene, ovde pravi ključnu grešku – dopušta da ruski oligarsi, zločinci modernog doba, dobiju dramaturšku toplinu koju ne zaslužuju ni na ekranu ni u stvarnom životu. Priča o egzotičnoj plesačici Anori koja se slučajno nađe u zagrljaju bogatog ruskog naslednika mogla je biti prilika da se raskrinka surovost novog ruskog plemstva, ali Baker nije imao hrabrosti da ode do kraja. Umesto da ih razmontira kao mafijašku, predatorsku kastu, on ih prikazuje kroz porodičnu dinamiku koja im daje ljudskost i razumljivost. Ruski oligarsi nisu tradicionalisti s problemima – oni su hladnokrvni kriminalci, koji, u službi svoje države, decenijama upropaštavaju svet, od Londona do Dubaija, od Njujorka do Beograda, preplavljujući ga prljavim novcem, finansirajući ratove i destabilizujući države.
Ako su Rusi u ovom filmu negativci, to je i dalje daleko blaži portret od onoga što zaslužuju. Otac je despotski milijarder koji sve kontroliše, majka ledena aristokratkinja, telohranitelji su besni psi koji čekaju naređenje. Ali čak i ovako, oni deluju previše sofisticirano, previše kontrolisano, previše "holivudski". Gde su stvarne metode zastrašivanja, eliminacije protivnika, beskrupulozna brutalnost? U realnom svetu, ovakvi ljudi ne daju upozorenja – oni ih šalju kroz otrov, metak u leđa ili "nesrećni pad sa prozora". Oligarsi nisu samo bogati biznismeni sa strogim moralnim kodeksom – oni su lopovi, kriminalci i moderni feudalci, koji svoj kapital grade na krvi i ruševinama tuđih života.
Baker je majstor sirovog vizuelnog stila, ali ovde njegova estetika ne služi istini, već zamagljivanju stvarnosti. Neonke, jeftini moteli i zlatni enterijeri ruskih vila nisu dovoljni da prikažu pravog neprijatelja – ovu imperiju zla koja se maskira u tradiciju i porodične vrednosti, dok istovremeno uništava sve oko sebe. Film ne uspeva da prikaže monstruoznost sistema u kome se ruski oligarsi kreću, a to je sistem koji ne poznaje ljubav, pravdu ili slučajnosti – samo moć, novac i brutalnu silu.
U trenutku kada svet sve jasnije vidi Rusiju kao bastion zločina, nasilja i kleptokratije, Baker je odlučio da igra na sigurno i da svoje antagoniste predstavi kao hladne, ali ipak "ljude od krvi i mesa". Ova greška čini "Anoru" ne samo razočaravajućim filmom već i promašenim komentarom na savremeni svet. Ono što je trebalo da bude razobličavanje pravog lica ruskih oligarha završava kao još jedan polovičan pokušaj Holivuda da bude politički korektan. Ali u stvarnom svetu, takva "korektnost" samo hrani zlo.
