Parthenope [2024]
Film "Parthenope", najnovije ostvarenje renomiranog Paola Sorentina, teško se može doživeti kao išta više od prazne ljušture ogrnute vizuelnim sjajem. Napulj, kao grad koji u sebi nosi neiscrpan izvor inspiracije, ovde je sveden na kičastu razglednicu, lišenu duše i stvarne emotivne veze s pričom koju film pokušava da ispriča.
Priča prati mladu Parthenope, utelovljenu u liku Celeste Dalla Porte, čija gluma, iako upečatljiva, ostaje zarobljena u šablonski napisanom scenariju. Likovi deluju kao figure sa slikovnice, previše savršeni da bi bili stvarni, a dijalozi su plitki i često preopterećeni kvazi-filozofskim tiradama koje ne doprinose razvoju radnje. Umesto da istražuje dublje teme, film se povlači u sopstvenu površnost, verujući da lepi kadrovi mogu nadomestiti nedostatak sadržaja.
Sorrentino se ovde opasno približava autoparodiji. Njegova prepoznatljiva estetika, inače hvaljena zbog bogatstva detalja i lirskog tona, ovde se pretvara u zamornu, prenaglašenu stilizaciju. Scene su prepune simbolike koja ne vodi nikuda, a melodrama postaje toliko očigledna da se oseća gotovo uvredljivim za inteligenciju gledaoca. Umesto da priča o lepoti i njenim protivrečnostima, "Parthenope" postaje umetnički eksperiment koji gubi vezu sa životom.
Muzika, inače često jak adut u Sorrentinovim filmovima, ovde deluje generički i previše naglašeno, kao da očajnički pokušava da probudi emocije tamo gde ih nema. Zvuk klasičnih kompozicija u kontrastu sa modernim Napuljem mogao je da donese interesantnu dinamiku, ali je rezultat neujednačen i nedovoljno ubedljiv.
Poseban problem predstavlja struktura filma. Narativ je rastrzan, sa naglim promenama tempa koje deluju dezorijentišuće. Dok prvi deo pokušava da izgradi atmosferu, drugi se gubi u konfuziji nejasnih metafora i nepotrebno razvlačenih scena. Kulminacija, koja bi trebalo da ostavi snažan utisak, deluje mlako i bez ikakve katarze.
Vizuelno, "Parthenope" nesumnjivo ostavlja jak utisak – svaka scena je pažljivo komponovana, svaki kadar mogao bi da stoji kao samostalna umetnička fotografija. Ali lepota bez konteksta ili svrhe brzo postaje zamorna. Gledaoci ostaju hipnotisani spoljašnjim sjajem, ali emotivno otuđeni od priče. Napulj, sa svojom slojevitom istorijom i haotičnom energijom, ovde se oseća sterilno i ukalupljeno, bez onog spontanog šarma koji ga čini jedinstvenim.
Na kraju, "Parthenope" se pokazuje kao primer kako film može da izgleda spektakularno, a da pritom ne kaže ništa suštinski važno. Sorrentino, poznat po delima koja duboko zadiru u ljudsku prirodu, ovde ostavlja gledaoca s pitanjem: gde je nestala emocija? Iako će neki možda uživati u estetici, većina će izaći iz bioskopa s osećajem da su dobili prazno obećanje. Ovo je film koji blista, ali se ne pamti.
