Kinds of Kindness [2024]
Yorgos Lanthimos je reditelj koji je tokom svoje karijere pokazao sklonost ka istraživanju mračne strane ljudske prirode, ali u svom najnovijem filmu "Kinds of Kindness" čini se da je izgubio dodir sa suptilnošću koja je obeležila njegova ranija dela. Režija je tehnički besprekorna, s preciznošću i estetikom po kojoj je Lanthimos poznat, ali ovaj put deluje kao vežba u stilu, bez ikakvog sadržaja. Kamera i vizuelni elementi su hladni i distancirani, naglašavajući otuđenost likova i sveta u kojem se nalaze, ali u tom procesu film postaje sterilno iskustvo za gledaoce.
Scenario, napisan u saradnji sa Efthymisom Filippouom, pati od preterane apstrakcije i fragmentarnosti. Dijalozi su promišljeni i oštri, ali nedostaje im prirodnost, što stvara osećaj nepristupačnosti. Likovi ostaju neprobojni, zarobljeni u svojim arhetipovima, bez prostora za razvoj ili dublje emocionalne veze sa publikom. Narativ je zamišljen kao slojevita alegorija o ljudskoj dobroti, ali se sve previše oslanja na simboliku, a premalo na stvarnu interakciju među likovima. Umesto da nas zaintrigira ili natera na promišljanje, film nas ostavlja zbunjenim i ravnodušnim.
Ton filma, koji se kreće od mračne ironije do gotovo nihilističke apatije, odražava Lanthimosovu sklonost ka dehumanizaciji svojih likova, ali ovde ta dehumanizacija deluje prenaglašeno. Umesto da nas natera da preispitamo granice dobrote i altruizma, "Kinds of Kindness" prikazuje svet u kojem je svaka dobrota ili manipulativna ili besmislena. Ovaj pesimistički pogled na ljudsku prirodu, koji je u ranijim filmovima uspeo da pronađe ravnotežu između groteske i tragedije, ovde postaje samo težak i deprimira.
Glumački ansambl, predvođen Jesse Plemonsom, Emmom Stone i Willemom Dafoeom, deluje sputano unutar Lanthimosovog rigidnog okvira. Iako su svi oni talentovani glumci, njihove izvedbe deluju neiskorišćeno, gotovo mehanički. Plemons, koji bi trebao biti moralni kompas filma, ostaje zarobljen u jednoznačnom karakteru, dok Stone i Dafoe ne uspevaju da izađu iz okvira svojih arhetipova. Likovi su svedeni na puke marionete u režiserovim rukama, što dodatno doprinosi osećaju emocionalne distance.
"Kinds of Kindness" je, na kraju, film koji, uprkos vizuelnoj bravuri i tehničkoj veštini, ostavlja gorak ukus u ustima. Lanthimos je možda zadržao svoj prepoznatljivi stil, ali u tom procesu izgubio je suštinu koja je činila njegova ranija dela nezaboravnim. Film je primer kako preterana stilizacija može ugušiti samu bit priče i likova, ostavljajući gledaoce s osećajem da su bili svedoci prazne vežbe u formalizmu, bez prave emotivne srži.
