Muve Jovane Bajagić: Poezija na granici između života i smrti
Jovana Bajagić, Muve
Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, 2023.
U moru književnih dela, koja susrećem svakodnevno ponekad se pojavi dragulj koji se ističe svojom posebnošću i originalnošću. Verovatno je to zbog toga, što me za delo o kojem ću vam govoriti veže i lično dugogodišnje poznanstvo sa pesnikinjom. To je zbirka poezije Muve, Jovane Bajagić, čije osvetljavanje ne predstavlja samo zadovoljstvo i profesionalnu potrebu, već i čast. Poznavati autora ili autorku iza dela često dodatno obogaćuje čitanje, posebno kada je ta osoba moja draga prijateljica Jovana Bajagić.
Još dok je pesnički talenat Jovane Bajagić tek stasavao, primetio sam da se njena lirska duša ogledala u svakodnevnim interakcijama, kako u profesionalnom okruženju, poput doma za decu bez roditeljskog staranja Duško Radović, gde smo se prvi put sreli na projektu pomoći u učenju, tako i u njenim ličnim stvaralačkim poduhvatima, gde se Jovana istakla kao osnivač vokalne grupe Niške devojke. Upravo tu, između dečjih osmeha i nota tradicionalnih i savremenih pesama, rasla je i sazrevala ljubav prema rečima koja je danas pred vama u zbirci Muve.
Jovana Bajagić nije samo pesnikinja koja piše, već je i pesnikinja koja zvuči. Njen moćan glas nosi liriku koju je upoznala kroz tradicionalne pesme, crkvenu muziku i popularne hitove savremene scene. To je lirska nit koja se provlači kroz njeno delo, kao što se provlače niti različitih muzičkih žanrova kroz njene vokalne interpretacije.
Osim poetskog dara, Jovana Bajagić je osvojila i priznanja koja potvrđuju njen književni talenat, poput novosadske književne nagrade Duško Trifunović i nagrade književnog kluba Ivo Andrić iz Zemuna. Njeni talenti su prepoznati na takmičenjima u besedništvu, što samo dodatno potvrđuje njenu veštinu da rečima očara i osvoji publiku.
Kroz različita poslovna angažovanja, imao sam priliku da sretnem Jovanu Bajagić i steknem divnu prijateljicu. Velika čast mi je što smo se opet pronašli u zajedničkim poslovnim poduhvatima i danas smo opet zajedno u redakciji našeg književnog časopisa Book Hub, gde njeni stihovi, kao i kritički osvrti na savremenu književnost, skreću pažnju svojim angažmanom i dubinom analize. U tom svetlu, sa zadovoljstvom iščekujem da zaronite u njenu zbriku Muve i otkrijete svet koji očarava. Ja se nadam da ću vam barem malo pomoći u tome.
Mračna simfonija muva
Zbirka pesama Muve, sastoji se od 39 pesama koje su raspoređene u četiri zasebna ciklusa sa indikativnim naslovima: Musca Domestica, Bezglave, Zunzare i Cece. Kompoziciona struktura zbirke je pažljivo osmišljena, grupišući se oko dva osnovna motiva – motiv erosa i motiv tanatosa.
Motivi erosa i tanatosa su naglašeni već u samom uvodu zbirke, gde je citiran odlomak iz dela Žan-Pola Sartra o muvama.
„Evo ih! Odakle dolaze? Padaju s tavanice kao grozdovi crnog grožđa i od njih zidovi postaju crni; zavlače se između svetiljke i mojih očiju i njihove mi senke otimaju tvoje lice“
Ovaj uvod odmah usmerava čitaoce na ideju da muve predstavljaju simbole u životu lirskog subjekta, koji će se odvijati u saglasju sa temom erosa i tanatosa. Strah od smrti obesmišljava život, dok ova zbirka traži smisao u čudnom plesu ova dva simbola, poistovećujući čitaoce u procesu identifikacije sa tekstom u sagledavanju univerzalnih i večnih tema. Ovi motivi su duboko ukorenjeni u istoriji književnosti, gde su insekti, a posebno muve, često korišćeni kao simboli.
Insekti su kroz literaturu više puta korišćeni kao čudna ili onostrana bića. U Bibliji, muve su se pojavile u četvrtoj pošasti Egipta, kao stvorenja koja nanose štetu ljudima i stoci, ali su usmerena samo protiv grešnika Egipćana, dok Izraelci (božiji narod) ostaju netaknuti. Ovo jasno prikazuje muve kao entitete povezane sa kaznom i smrću. To nas upućuje na pravilne i pogrešne izbore u životu.
Grčka mitologija takođe ima svoje primere: Mijagros, bog koji tera muve tokom prinošenja žrtava Zevsu i Atini, kao i Zevs koji šalje muvu da ugrize Pegaza, izazivajući pad Belerofonta. Ovi primeri ističu muve kao bića koja utiču na sudbinu ljudi i bogova, povezujući ih sa božanskim intervencijama i nesrećama.
Muve se pojavljuju i u poeziji Emili Dikinson, čija pesma Čula sam zujanje muve kada sam umrla iz 1855. godine, koristi muve kao simbole tranzicije između života i smrti. Ovaj kontekst smrti i prolaznosti jasno je prisutan i u zbirci Jovane Bajagić, gde se motivi erosa i tanatosa prepliću u ovom simbolu.
Domaća muva
Prvi ciklus zbirke poezije Muve nosi naziv Musca Domestica, što u sebi nosi bogatu simboliku i referencije na mit o Elektri. Ovaj mit, koji su obrađivali veliki grčki tragičari Eshil, Sofoklo i Euripid, kao i kasniji autori poput Voltera, Hofmanstala, O’Nila i Sartra, predstavlja snažan temelj za istraživanje porodičnih odnosa i unutrašnjih sukoba u samoj zbirci. Mit o Elektri pesnikinja koristi u savremenom kontekstu 21. veka. Na taj način ona osvetljava teme erosa i tanatosa kroz ličnu prizmu pesničkog subjekta i njegove porodice.
Moju prvu pesmu
bacila si kroz prozor.
Devojčice ne govore o smrti.
One čitaju bajke.
Igraju lastiš.
Nasmejane žive u kućici za barbike… (Kućno vaspitanje sa hendikepom)
Domaća muva donosi smrt u porodično gnezdo pesničkog subjekta. U prvom ciklusu, majka se nigde ne oslovljava direktno, ali je prisutna kao uspomena, kao glas koji opominje iz tanatosa. S druge strane otac je prisutan i relevantan u svim promišljanjima.
... Kao da si otišla na pijacu
da kupiš grašak i zelenu salatu
zadržala se malo duže nego obično
a svoj drap mantil zaboravila
na čiviluku. (O neispravnim instalacijama)
Ova prisutnost stvara atmosferu u kojoj se porodični odnosi i traume isprepliću sa univerzalnim temama ljubavi i smrti. Sličnosti sa Satrovom dramom Muve, objavljenom 1943. godine, nisu slučajne. Sartr je adaptirao mit o Elektri kako bi ilustrovao svoju egzistencijalističku filozofiju, gde je patos slobode u odgovornosti, a ne u vladavini ili moći.
Kada jednom
rešavajući ukrštene reči
bude zadremao
ja se više neću probuditi. (Njegov portret u stolici za ljuljanje)
Sloboda od domaćih muva je zadatak koji zahteva patnju i napor pesničkog subjekta, a eventualno tragičan neuspeh je ono što jedinku čini autentičnom (mada je kraj otvoren). Čovek mora da osvoji slobodu iz sebe samog, suočen sa mnogim zadacima koji ga definišu u svetu.
... Udžbenik iz savremene psihijatrije
držim na noćnom stočiću.
Kad me neko pita za šifru
nikada ne pomislim na internet. (Šta dr Džekil i internet imaju zajedničko)
Pesnikinja stvara gustu atmosferu koja nije samo data kroz portretisanje, već i nemir koje pesničke slike izazivaju, a sve kroz zahtev upućen čitaocu da krene put lične potrage i očaja.
...Nikada neću postati temelj
nekog novog doma.
Za to se kopa isuviše duboko.
Na velikom betonskom ekranu
moje oko
biće mrtav piksel. (Tužbalica sa balkona)
Autorka se u prvom ciklusu zbirke koristi poetskim jezikom da stvori svet u kojem odgovornost pojedinca leži na njegovim sopstvenim plećima, evocirajući osećajnost kroz autoironične otklone i završetke.
Bezglave muve
Drugi ciklus zbirke, nazvan je Bezglave. Autorka u ovom ciklusu dublje istražuje kompleksnu dinamiku između erosa i tanatosa. Borba protiv smrti implicitno vodi čitaoce u njen antipod – eros, ljubav – koja postaje pokretačka snaga u svetu obeleženom prolaznošću i smrću. Izlazimo iz doma u kom je tanatos delovao i u ulazimo u sfere višeg, u potragu za suštinom.
Naši razgovori su klizav pločnik
neposut solju.
Tvoj osmeh prvi sneg
u mirno decembarsko veče.
Sve ostalo je bljuzgavica
kroz koju moram peške. (Pidžama parti)
(…)
Naši pogledi su petarde
u novogodišnjoj noći
nakon čijeg praska
kao uplašeni pas
ne umem da nađem put do kuće. (Svici od baruta)
Međutim, i u ovim pesmama koje jedine izlaze iz područja smrti, eros nije lišen u potpunosti tanatosa. Naprotiv, tanatos vreba iz prikrajka, obuzdavajući energiju ljubavi i neprestano je podsećajući na svoju prisutnost. Ta prisutnost očitava se kao nužnost. Autorka vešto u ovom ciklusu balansira između ove dve sile, stvarajući napetost koja održava čitaoca u stanju neizvesnosti. Ljubav u Bezglavima nije samo izvor radosti i strasti, već i podsećanje na prolaznost i krhkost ljudskog postojanja i svih ljudskih odnosa.
... Jedva čekaš da napustiš razrenu teritoriju
i postaviš granični prelaz
Bele i crvene zastave
su zabodene u ćutanje.
Između mojih nogu je ničija zemlja. (Terra nullius)
Suočavanje sa vlastitim unutrašnjim nedovoljnostima i izneverena očekivanja u odnosu na društvene norme, naročito u ljubavno-partnerskim odnosima prisutni su sve vreme u recepciji čitalaca. Kroz ovaj ciklus, pesnikinja istražuje lomljenje društvenih normi, stvarajući kontinuum pobune koja nastavlja u naredna dva ciklusa zbirke. Ukoliko 21. vek doživimo kao vek lomljenja do sada poznatog društvenog poretka, pesnikinja će nas kroz naredna dva ciklusa upozoriti da i totalni otklon može da dovede do psihičkog loma jer je nemoguće udovolji samo mraku i trbuhu.
...Sve zamenjene gumice na slavinama
uredno složene čarape
začinsko bilje koje gaji
moji su lažni čamci za spasavanje.
Kraj njega zaista
nikada neću umreti od gladi.
Ali tu
u bušnom čamcu
čekaju me sve ostale smrti. (Moram skočiti u more)
Vilijam Golding u svom romanu Gospodar muva iz 1954. godine koristi muvu kao simbol divljine i haosa među decom koja se nađu na usamljenom ostrvu. Ova simbolika se može povezati sa autorkinim istraživanjem ljudske prirode i unutrašnjih konflikata kroz prizmu opšteg ljudskog postojanja.
Starogrčki dramski pisac Eshil koristi obade i muve da jure i muče Iju, dok Vilijam Šekspir, inspirisan Eshilom, koristi lik Toma u Kralju Liru, koji je izbezumljen stalnom poterom ovih zlih sila. U tragediji Antonije i Kleopatra, Šekspir upoređuje Kleopatrin brzopleti odlazak sa bojnog polja sa kravom koju juri obad, aludirajući na Iju iz Ovidijevih Metamorfoza.
Kao pažljivi čitaoci, primetićemo da pesnikinja vešto koristi motive muva da istraži univerzalne teme ljubavi i smrti, oslanjajući se na bogatu tradiciju književnih simbola. Njena zbirka Muve stoga ne samo da prati, već i produbljuje ovu književnu tradiciju, nudeći čitaocima nove perspektive na večite teme ljudskog postojanja. Motiv tanatosa dominantiji je u zbirci i on se javlja u svim ciklusima. Jedino u ciklusu Bezglave motiv tanatosa se meša sa motivom erosa, ali opet u smislu večitog plesa u kome tanatos odnosi pobedu. Kao u Smrti u Veneciji, Tomasa Mana.
Čitaoci će sebi nužno postaviti pitanje: Zašto ljudi imaju problem sa tanatosom? Ukoliko književnost služi da nam izleči dušu, da li je smrt ovde označena kao način za izlečenje? Pesnikinja upravo to pokušava – da nam izleči strah od smrti i prolaznosti. Međutim, do kraja nas ostavlja bez odgovora, upućujući na to da je svaka potraga lična, dok je književnost samo smernica u ličnom preispitivanju sopstva.
S obzirom na to da je naše postojanje na ovoj planeti obeleženo neizbežnom senkom odlaska sa nje, logično je da se svi uplašimo kada se suočimo sa tom spoznajom. Međutim, bilo bi prirodno da taj strah u nekom trenutku i prevaziđemo. Sećamo se da smo kao deca imali napade panike, jecajući se bacali po kući, proživljavajući u mislima trenutak u kome svet i dalje postoji, ali nas nema. Zbirka ide tom putanjom i navodi nas na pomisao da je književnost ta koja nas suočava sa tim strahom. Na čitaocima je da li će se sa tim suočiti hrabro i nastaviti potragu za svojim autentičnim odgovorom, ili će jednostavno odložiti zbirku i nastaviti sa bezazlenom svakodnevicom.
Pesnikinja se ne oslanja na anahronizme – njeno delo je čvrsto utemeljeno u savremenim društvenim konceptima, omogućujući da društvo izbija iz kulisa konteksta, stvarajući živu i relevantnu liriku.
Autoironični otkloni, koji često obeležavaju završetke njenih pesama, služe kao kritički instrumenti savremenog društva. Iako neki kritičari naglašavaju da ironija može umrtviti osećajnost, poezija Jovane Bajagić demonstrira da u kontekstu 21. veka stvaranje bez ironije postaje nemoguće.
Smeh nad besmislom i ništavilom postaje alat kojim autorka ispoljava svoju filozofsku refleksiju, balansirajući na ivici između apsurda i ozbiljnosti. Njena poezija stoga ne samo da propituje, već i provocira čitaoca, podstičući ga na dublje promišljanje o suštini postojanja u savremenom svetu.
Zunzare
Treći ciklus naslovljen je Zunzare. Ovim ciklusom nas pesnikinja vraća u melanholične stihove prvog ciklusa, sa dominantnim motivom smrti. Međutim, ovde autorka otvara nove dimenzije svoje poetske vizije smrti.
...Mislila sam na more. Gledala mladice
kako rastu iz mene. Ipak nisam mogla
dugo da se držim za granu. Pala sam
na svoj grob. Žrtvovala svoj narod.
Potpisali smo primirje i zaklali lubenice.
Ponovo se ljuljam nad provalijom. Nož
niče iz og pupka. Ljuljaška prazna.
Brest će poseći i tu sagraditi
garažu na tri nivoa. Niko ne zna šta
će biti sa mnom. (Ljuljaška obešena o brest)
U ovom delu, na šta plastično ukazuje i skica Stevana Mitića sa korica zbirke, muve dobijaju simboličnu ulogu tela koje je u novovekovnoj prizmi shvaćeno kao mozak (racio – skica prikazuje telo muve u obliku anatomske skice ljudskog mozga). Time nas pesnikinja uvodi u svet racionalnosti koji neminovno vodi ka tanatosu, ka poništavanju duhovnog i osvešćivanju utalitarno-kauzalnog poretka stvari. Muve su prisutne na mestima koja evociraju boju smrti i raspadanja, udaljavajući nas od romantičnih mesta prethodnih ciklusa u kome se pomalja eros. Priroda je u ovim pesmama često prikazana kao entitet koji odumire i nestaje, zahvaljujući ljudskim greškama i pohlepi. Pesnikinja se dotiče i ekoloških tema, čime se upotpunjuje njena vizija preispitivanja savremenog društva. Time, pesnikinja ne samo da osvetljava unutrašnje borbe pesničkog subjekta, već i širu, globalnu krizu, stvarajući pesnički prostor u kojem se prepliću lično i univerzalno. Ciklus Zunzare postaje snažan komentar o stanju našeg sveta, gde se tanatos manifestuje ne samo kroz pojedinačne ljudske sudbine, već i kroz sudbinu same prirode i planete koja odumire. Ovaj ekološki osvrt dodatno obogaćuje zbirku, dajući joj dublju dimenziju i podstičući čitaoca na refleksiju o sopstvenom odnosu prema prirodi i društvu.
...Posle zabave ostaju ćelava brda
i mrtve pčele po površini mora.
Crne konfete pokazuju mi put.
Prazan prostor uči veštini
zaboravljanja drveća.
Preživeli i dalje gore iznutra.
Još uvek nismo otporni na plamen
i rođendanske želje. (Požar u Gornjem Stolivu)
Muve u ovom ciklusu remete prirodan tok stvari. One su neprestani ometači, remete fokus i predstavljaju iskakanje iz normalne linije života. Zunzare zuje oko nas, uznemirujući nas i izazivajući pesničkog subjekta da se suoči sa sopstvenim nesigurnostima i unutrašnjim previranjima.
Procesom identifikacije, čitaoci su naterani da se suoče sa duboko ukorenjenim strahovima i egzistencijalnim pitanjima. Stalna prisutnost muva kao simbola smrti i raspadanja stvara atmosferu nemira i introspekcije, pozivajući čitaoca na dublje razmišljanje o vlastitoj prirodi života i smrti, i o mestu koje zauzimamo unutar tih okvira.
… Rukujemo se na raskrsnici
račvamo na nigde
i ništa. (Čestitke i druga praznoverja)
Poezija postaje meditacija o ljudskoj egzistenciji, a ciklus Zunzare služi kao moćan alat za istraživanje granica ljudskog iskustva i unutrašnjih borbi koje oblikuju naše postojanje.
Autorka se u ovom ciklusu služi solilokvijskom praksom pisanja. Solilokvij, kao književni i dramski postupak, predstavlja monolog lika u kojem on iznosi svoje misli i osećanja, obično kada je sam na sceni. Ovaj metod omogućava dublji uvid u unutrašnji svet pesničkog subjekta, razotkrivajući njegove najintimnije dileme, strahove, želje i razmišljanja. Solilokvij se koristi da bi se publici približila kompleksnost karaktera, omogućavajući im da razumeju njegove motivacije i unutrašnje konflikte na način koji dijalog sa drugim likovima ne bi mogao postići.
Može se reći da je solilokvij vrsta introspektivne prakse koja omogućava liku da se poveže sa čitalačkom publikom na dubljem nivou. On služi kao most između unutrašnjih misli pesničkog subjekta i spoljnog sveta lične čitalačke drame. Kroz solilokvij, autor može da istraži teme identiteta, morala, egzistencije i drugih filozofskih pitanja, često koristeći ovaj oblik govora da razotkrije skrivene istine i suštinske aspekte ljudske prirode.
U zbirci poezije Muve Jovane Bajagić, elementi solilokvijske prakse mogu se prepoznati u načinu na koji pesnički subjekt izražava svoje najdublje unutrašnje misli i osećanja. Kroz intimne ispovesti i refleksije, pesnikinja otkriva složenost ljudskog postojanja i unutrašnje borbe, omogućavajući čitaocu da se poveže sa njenim unutrašnjim svetom na način koji je istovremeno duboko ličan i univerzalan.
...Moja borba je prezir civilizacije
koja koristi isključivo službene
ulaze. Po Guamu se za smeće otimam od
rojeva muva i nosim ga na reciklažu.
Sopstvene tragove brišem, da me
neprijatelji ne bi pratili do mog
tajnog mesta. Sa njega se pojim mlekom
dok ne ojačam.
Tako uspevam da preživim već
godinama. Naslonjena na zid tvrđave. (Solilokvijum na putu za sutra)
Muve cece
U poslednjem ciklusu pod nazivom Cece zbirka dostiže svoju kulminaciju. Autorka je odlučna da probudi svoju čitalačku publiku. Pokazaje im put, ali ne daje konačan odgovor da li je u borbi moguće pobediti i da li je ona lično odnela pobedu.
Pesma Noćni klub Magnetna rezonanca, istražuje višeznačnost slike rezonance kao simbola smrti tela i duha. Magnetna rezonanca evocira u nama osećaj straha i nelagode, podsećajući nas na moguću bolest i neizbežan kraj. Pesnikinja koristi ovaj simbol da kritikuje savremeno društvo, koje forsira lažnu pozitivnost i beži od tema smrti iz straha. Imperativ pozitivnosti je prisutan od pojave nju ejdž filozofije.
Večeras u Magnetnoj rezonanci
kalemovi puštaju tehno.
Klaustrofobija mi opseda kičmu
plesni podijum se sužava
dok halogeni bogovi
nazdravljaju latinskim
skraćenicama.
odbrojavam do odluke
da se sa ove zabave
vinem na neki dobar after. (Noćni klub Magnetna rezonanca)
Savremeni čovek je često prinuđen da se pretvara da je stalno pozitivan, potiskujući stvarne strahove i nesigurnosti.
U svim frižiderima za slodoled
smrznuti grašak i boranija.
Osećam se kao zimska sezona
u supermarketu
Do leta me neće biti. (Zimska sezona u supermarketu)
Pesnici, u pokušaju da izbegnu romantizaciju smrti, često ignorišu njenu prisutnost, čime se udaljavaju od iskrenog suočavanja sa sopstvenim smrtnostima. Pesnikinja se hrabro suprotstavlja ovom trendu, koristeći Cece kao platformu za otvoreni dijalog o smrti, anksioznosti i mentalnom zdravlju.
... Omiljeni hobi:
Naginjanje nad bunarom
više nego što bi trebalo
O čemu najčešće razmišljaš?
O tome da li je bunar
dovoljno dubok. (Pitanja iz spomenara – slovo O)
Završna pesma u ciklusu, Anđeo sa greškom, predstavlja poziv na značaj mentalnog zdravlja i suočavanje sa unutrašnjim demonima. Autorka naglašava važnost prepoznavanja i prihvatanja anksioznosti, pozivajući na napuštanje okoštalih društvenih obrazaca. Ova pesma osvetljava potrebu za otvorenošću i iskrenošću u društvu koje često preferira površnost i lažni optimizam.
… Dok bacam opuške u urnu svoje majke
i jezikom sečem grane
sa porodičnog stabla
na kauču jede kiflice
i gleda Netfliks
(…)
Večeras umesto saveta za život
čujem kako mi hrče na ramenu.
Tiho ga pokrivam ćebetom
nejog oreol spuštam sebi oko vrata … ( Anđeo s greškom)
Čitaoci doživljavaju implicitnu duboku refleksiju o sopstvenom životu, smrtnosti i mentalnom zdravlju, što zbirku Muve čini ne samo poetskim delom, već i filozofskom meditacijom o stanju savremenog čoveka.
Zbirka poezije Muve, Jovane Bajagić predstavlja slojevito i izazovno delo koje ne samo da propituje granice poezije, već i dublje teme ljudske egzistencije. Kroz sva četiri ciklusa, pesnikinja stvara kompleksnu prizmu emocija i misli, pozivajući čitaoca na duboko promišljanje o životu, smrti i svim nijansama između.
Zbirku Muve možete poručiti sa sajta izdavača.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
