Potraga za ljubavlju u čemernom okruženju
Šagi Bejn, Daglas Stjuart
Izdavač: Ipcmedia
Prevod: Boban Jakovljević
„Šagi Bejn“ je roman koji je imao da pređe dug put od prvobitnog rukopisa do svetske slave, jer je isti odbilo gotovo četrdeset izdavača! Nakon preuređivanja i skraćivanja, 2020. godine Šagi je ugledao svetlost dana, a zatim munjevito popisao redom najprestižnije književne nagrade, uključujući nagradu Booker.
U svetskoj savremenoj nagrađivanoj prozi, onoj dakle koja pretenduje da postane klasik, ne nalazi se često delo koje se ovako lako čita, prihvata i razume, a sve otud jer je pisac u njega uneo svoju dušu, dušu malog, škotskog dečaka koji je dvanaest godina oslobađao sopstvena sećanja i emocije vezane za njih i tkao ih u roman reč po reč. Ovo (delimično ili potpuno) autobiografsko delo može ostaviti ambivalentim jedino čitaoca u kome ništa ne bi pokrenuo roman „Zar je to čovek“ ili pak „Anđelin pepeo“.
Glazgov osamdesetih godina prošlog veka bio je dom protestanata i katolika, koji su se iskusno mrzeli i još iskusnije trudili da se ne mešaju. To je dom pristojnih i imućnih porodica koje žive u svom svetu, i dom sirotinjskih kvartova u kojima se živi po obrnutim božijim zapovestima – kradi, laži, udri, izdaj, varaj. Rađaj se i živi sa perspektivom barske mušice, spavaj u kaljuzi, živi u kaljuzi i rađaj naraštaj koji će spavati i zujati u kaljuzi. Negde tamo nalazi se prelepi plavi okean, ali gde si video barsku mušicu koja razmišlja o okeanu?
Ovo doba čelične pesnice Margaret Tačer pokazuje nam pravu socijalu u kojoj caruje prljavština, nemaština, zavisnosti, bes, pesnice, prevare, silovanja. Mrak ne rađa svetlost, te tako u ovoj knjizi ne postoji apsolutno dobar i pozitivan lik, čak ni dete, pogotovo dete.
Hju, alijas Šagi Bejn nije u potpunosti glavni lik romana, iako knjiga po njemu nosi naziv, više je ovo knjiga o Agnes Bejn, njegovoj majci, a najviše od svega, ovo je knjiga o potrazi za ljubavlju i normalnosti u tom čemernom okruženju.
Agnes je prelepa žena, crne valovite kose i svetlih očiju, tanka, gracilna i doterana, crvenih noktiju i crnih čarapa, savršeno čista i uredna domaćica koju alkohol pretvara u intro i ekstrodekstruktivnu lujku brzinom hitrih gutljaja zavisnika. U tim trenucima, Šagi strepi i osluškuje hoće li glavu metnuti u plinsku pećnicu i otposlati ih sve skupa pravo u protestantski pakao. U drugim situacijama, Šagi pokušava da ušteka konzervu šunke dok je majka nije trampila za konzervu piva. U trećim, pak, u onim najređim situacijama njene treznosti, Šagi živi napet kao struna, nenaviknut na mir, sklad i redovnu večeru. U čitavom Šagijevom detinjstvu beleži se jedna cela, prelepa godinica treznosti i mira.
Na margini njihovog života (ili epicentru, zavisno od posmatrača), obitava Veliki Šag, Šagijev otac i jedan od mnogih koji su se svojski potrudili da od njegove majke naprave tužnu i bolesnu Elizabet Tejlor.
Šagi je malo date sa ogromnim zadatkom, zadatkom da čuva mamu, da je čuva od sebe same.
A ko će pri tom sačuvati njega?
Od okoline, tako različite od njega samog, naopako nasađenog, urednog, čistog, pravilnog držanja i govora.
Opsuj nešto da se uklopiš!
Šutni neku cevanicu!
Izvataj neku cicu!
Razbij neku njokalicu!
Ne budi peško!
Ne budi peško!!
Ne budi peško!!!
Daglas Stjuart piše pitko i eksplicitno, kod njega je cigareta pljuga, a alkohol cuga, ali zanimljivo je to da bez obzira na jezik, dijaloge, zbivanja i opise, i dalje imate osećaj lepote, jer ispod svega leži ljubav, zakopana i u krhotinama, ali tu je da tankim i upornim svetlom probija mrak. Taj osećaj i sirovosti i nežnosti, i mraka i blistave duge smenjuje se i prožima čitav roman, roman koji otvara pitanja ljubavi i njenih destruktivnih sila, naših slabosti i korišćenja istih, određivanje sudbine rođenjem i osećaja „normalnosti“ i pripadanja.
Gledala sam intervjue pisca do duboko u noć, i u njemu videla Šagija, u njegovoj mimici, osmehu, gestakulaciji, to je dečak koji je odzujao iz bare, odzujao do okeana, našao svoj mir i osvojio Bukera.
Čitajte Šagi Bejna! Čak i umorni i neispavani i tužni i neskoncentrisani. Nije vam za ovaj roman potrebna ni koncentracija, ni široko poznavanje vokabulara, ni mir ni fokusiranost. Mogu vam biti jedino potrebne papirnate maramice.
(Fotografije u prilogu uslikao je francuski foto-reporter Rejmond Depardon i pokaziju siromašne kvartove Glazgova osamdesetih godina prošlog veka.)
Članak preuzet sa portala Book Hub.
