The National - Laugh Track [2023]

Oct 25, 2023

The National

Laugh Track

4AD / 2023

7.8

Drugi ovogodišnji albuma benda The National, „Laugh Track“ je svakako došao kao iznenađenje. Ne toliko što se pojavio tek pola godine nakon albuma „First Two Pages of Frankenstein“, već zato što je „Laugh Track“ prvi album, nakon decenije, i albuma „Trouble Will Find Me „ koji može da se sluša, i u kojima konačno ima eha The National iz svog najboljeg perioda. Kada se pominje The National i njihova muzika, ne može se ne spomenuti njihova fantastična tri albuma „Alligator“ (2005), „Boxer“ (2007) i „High Violet“ (2010). To su albumi sa kojima je bend ostvario svetsku slavu, na kojima je definisao svoj autentičan zvuk i do kraja njihove karijere, sve što bend načini biće upoređivano sa ovim albumima.

Na albumima „Sleep Well Beast“ (2017), „I am Easy to Find“ (2019) i „First Two Pages of Frankenstein“ (2023), bend je pokušao nešto potpuno drugačije. Neko bi možda primetio da tu i nema puno razlike u zvuku, ali onim fanovima koji su bend upoznali sa gore pomenuta tri albuma iz prve decenije ovog veka, zaokret u muzici benda i nije previše prijao. Da li je razlog tome što su članovi benda ostarili, pa i sami sebi postali dosadni, možda zato što su postigli zapažen svetski uspeh, te se „iskomerijalizovali“, ili pak, što su neki od njih (Aaron Dessner) počeli da sarađuju sa velikim mejnstrim zvezdama poput Taylor Swift, pa im je to izrodilo neke čudne ideje o muzici koju treba da stvaraju.

Shvatam da kao muzičaru i profesionalcu deluje potpuno normalno da napiše pesmu i sarađuje sa zvezdom poput Taylor Swift, na kraju čovek od toga živi, ali ako se uzme da je i pored sve popularnosti koju gospođica Swift ima (popularnost nekog muzičara često nema baš nikakve veze sa kvalitetom njihove muzike), jednostavno ono [to ona radi nikako ne može stajati u istoj ravni sa The National, te je potpuno jasno zašto je ona želela da ima muzičara poput Dessnera pored sebe, ali nije jasno što bi The National želeli da zvuče kao ona, a deluje da su se baš trudili na poslednjem albumu.

Nedavno je jedan od braće Dessner, povodom objavljvanja albuma „Laugh Track“ izjavio da su se veoma opirali snimanju klasičnog rock albuma, sa živim bubnjevima, ali su ovde ipak pribegli toj ideji. Nakon ove izjave postaje jasna promena u zvuku koja je donekle započela još na „Trouble Will Find Me“ a u potpunosti kulminirala na albumu „First Two Pages of Frankenstein“ sa kojim su The National uspeli da i najvedriju osobu dovedu do stanja opšte i opasnog „duhoklonuća“. I to ne zbog emotivne snage muzike, već zbog osećaja ispraznosti, patetike i dosade koja iz slušaoca isisa i poslednji trag životne snage i vedrine, te kod istog izaziva želju za samopovređivanjem oštrim predmetima, iz jednostavnog razloga, potvrde da je još uvek živ i da sam čemer muzike The National nije uspeo da u potpunosti otupi sva osećanja.

I u najboljim danima The National su balansirali na veoma tankoj granici, između dosadne, anemične tunjave pop muzike i melanholičnog, emotivnog indie rocka. Sada, na ovom albumu, potpuno je jasno da taj tas na vagi predstavlja Bryan Davendorff i njegov ritam na bubnju.

Na prvo slušanje albuma „Laugh Track“ može se stvoriti osećaj da tu i nema mnogo promene u odnosu na prethodne albume, ali za razliku od prethodna tri, koja sam jedva uspeo da preslušati par puta, nakon prvog preslušavanja "Laugh Track", ostao je da lebdi onaj osećaj da tu ima još nečega,skivenog, čemu bi trebalo dati još malo vremena.

Odmah je jasno da je „Deep End (Paul’s in Pieces)“ pesma koja je u poptunosti na tragu muzike benda iz prve polovine karijere. Sve je tu kako treba,pesma je u nekom bržem mid tempu, što za The National nije baš uobičajeno u poslednjih 10 godina, gitare su kako treba, nema razvodnjavanja klavirom, dok su orkestrarni aranžmani taman savršeno uklopljeni da popune zvuk na pravi način. Ali ono što u potpunosti brilijira, i jednostvano čini da ova pesma odskače na prvo slušanje je odličan bubanj Bryana Davendorffa koji zvuči kao u najboljim danima.

I upravo je bubanj i generalno ritam sekcija koju pored Bryana čini i njegov brat Scott Davendorff na bas gitari, čini da The National pesme ne zvuče kao patetične jadikovke metiljavog evhuha, već kao prave rock pesme kroz koje struji život.

To se da osetiti u gotovo svim pesmama na ovom albumu osim u „Weird Goodbyes“ na kojoj gostuje Justin Vernon (Bon Iver). „Weird Goodbyes“ bi se savšeno uklopila na neki od prethodnih albuma, anemična i dosadna sa bezličnom ritam mašinom i zamornim klavirom koji dominiraju ovom pesmom.

Ali zato pesme poput „Alphabeth City“, „Dreaming“, „Hornet“, „Coant on a Hook“ na veoma plastičan način prikazuju koliko upravo ritam sekcija daje životne sokove pesmi. „Turn off the House“ bi po svemu bila još jedna tipična The National žalopojka tipišna za prethodna tri albuma da upravo nije ritma koji poput otkucaja srca pumpa energiju u pesmu, daje osećaj da je pesma nešto živo, kroz šta struji život a ne samo podgrejani leš.

Na naslovnoj „Laugh Track“ ma koliko se Matt Berninger i Phoenbe Bridgers trudili da utule svaki tračak svetla u pesmi to im ne uspeva, pre svega zbog veoma dobrih gitara, naravno odlične ritam sekcije i još bolje duvačke sekcije koja u potpunosti zablista u određenom trenutku.

Ali postoji par pesamama na kojima je bend apsolutno brilijantan i potpunosti podseća na sebe iz najboljih dana. Pored pomrnute „Deep End“ tu je i „Space Invader“, koji započinje malo sporije, uz dominantan klavir, Ali u drugoj polovini pesme bend lagano dodaje tenziju, uz gitare i bubanj, što na kraju uspeva da zvuči veoma uzbudljivo i snažno.

Poslednje dve pesme su nešto aposlutno najbolje što je bend uradio u poslednjih 10 godina. Pesma „Crumble“ je fantastičan duet sa Rosanne Cash (ćerkom velikog Johnny Casha). „Crumble“ zalazi u alt contry vode, što za The National zvuči mnogo prirodniji muziški put nakon albuma „High Violet“ negoli anemični pop koji dominira njihovom muzikom na posledja tri albuma. Pesmom naravno vokalom dominira Rosanne Cash, čiji moćan vokal poseduje snagu, osobenost i karakter, sve što recimo nedostaje Phoebe Bridgers. Treba dodati da je produkciju na većini pesama radio Tucker Martin, što je svakako doprinelo da zvuk ne deluje beskrvno kao kada to rade braća Dessner.

„Smoke Detector“ koja zatvara album, je nešto što nisam očekivao od The National-a. Na ovoj pesme braća Dessner konačno rade svoj osnovni posao, a to je da sviraju gitare. Njihove dve gitare se haotičnim gitarskim linijama prepliću, sudaraju, odbijaju, sve to praćeno savršenom ritam sekcijom i na Berningerovim vokalom koji je konačno na visini zadatka.

Iako sam nekada smatrao Matta Berningera za možda i najvažnijeg pojedinca u ovom bendu, što se generalno i očekuje od frontmena, deluje da se Berninger umorio tokom godina. Njegovi vokalni aranžmani su najčeće predvidivi i jednolični, mada na ovom albumu da se primetiti u par pesama mali pomak ka onim starim danima, posebno u „Smoke Detector“.

Druga slaba karika benda deluju upravo Berningerovi stihovi. On je nekada važio za jednog od najboljih pesnika svoje generacije, na kraju ima i gomilu legendarnih pesama sa kojima to i dokazuje, poput „Mistaken For Strangers“, „Secret Meeting”, “Daughters of the SoHo Riots” , “Bloodbuzz Ohio” ili gotovo svaka pesma onog pomenutog triptiha, pa i sa njihova prva dva albuma “The National” I “Sad Songs For Dirty Lovers”.

Na poslednjim albumima, pa i na "Laugh Track" donekle, njegovi stihovi više odgovaraju nekom patetičnom srednjoškolcu, negoli zrelom čoveku od preko 50 godina. Možda sva ta melanholija i emotivna čudljivost dobro leži nekom od dvadeset pa i trideset godina, ali jeftina ljubavna kuknjava jednostavno deluje patetično i jadno kada dolazi od muškarca u njegovim godinama.

Da ne govorimo o situaciji u kojoj se svet nalazi, koja nam jednostavno nameće mnogo ozbiljnije i važnije probleme od recimo one opisane sledećim stihovima “Don't leave me here at this party / Like a coat on a hook / Two days, we're still not talking”. The National su uvek važili za politički angažovan bend, njihovi stihovi su nekada imali težinu, značili ljudima i uticali na njih i menjali ih.

Iako možda ne zvuči tako iz ovog teksta, ali The National su jedan od mojih omiljenih bendova. Njihova dva koncerta na kojima sam prisustvovao i dalje su u samom vrhu svega onoga što sam gledao, a to je kada su svetski bendovi u pitanju, već odavno trocifren broj. Konekcija koju je bend ostvario sa publikom je bila aposlutno neverovatna kao i energija koja je izbijala iz njihovog nastupa, što možda zvuči neverovanto kada se uzme u obzir da je njihova muzika uglavnom veoma melanholična.

“Laugh Track” je veoma prijatno iznenadjenje, bljesak onoga što je bend bio u najboljim danima. Ovim albumom bend nije napravio neki zaokret u karijeri, već deluje kao da je pokušao da na jednom albumu pomiri i spoji onaj čistokrvni indie rock zvuk sa “Alligator” ili “Boxer” sa ovom mlitavom pop elektronikom koja dominira na poslednja tri albuma, pa i pored svega toga, ovo je konačno album The National album koji mogu da slušam, i što je najvažnije želim da ga slušam i dalje, i svaki put mi zvuči za nijansu bolje nego prethodnog puta.