Hardcore Henry [2016]
Action cameraman as Henry, Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, cameo by Tim Roth ...
Ovaj akcioni film, skoro u celosti snimljen iz prvog lica (kao klasična FPS video igra) je senzacionalan, dugometražni roler-kouster. Nije došao kao potpuno iznenađenje jer je reditelj, Ilya Naishuller, pre par godina, tačnije 2013., najavio dugometražni rad sa muzičkim spotom pod nazivom „Biting Elbows – Bad Motherfucker“. Kasnije se pojavio čitav niz „Biting Elbows“ varijanti koji se mogu naći na raznim YouTube kanalima.
Nešto vrlo kratko o junaku, tj. anti-heroju filma, Henriju. Glavni lik je zapravo više kibernetički organizam nego čovek, probuđen iz kome u totalnoj amneziji koji odmah na startu ulazi u sukob sa gomilom specijalaca... i kreće akcija koja ne popušta sve do samog kraja. Sama uvodna špica umnogome objašnjava paket koji će se odmotati pred vama. U predivno ušminkanoj slow-motion tehnici možemo videti cirkusku paradu nasilja kroz razne oblike udaraca i penetracija – pesnica se ljubi sa licem, nož probija vrat, metak kreće na putovanje do centra lobanje... i to je jedini deo u ovom filmu gde je usporenje jasno vidljivo. Odavde sve kreće, kao što sam pomenuo, kao roler-kouster. Odmah se postavlja pitanje – kome zapravo treba Henrijevo kinetičko iskustvo kupanja u krvi svojih protivnika iz prvog lica? Generalno gledajući, kad ovako postavite stvari, verovatno nikome, ali to zaista nije ni bitno. Kao što moderna kinematografija danas nalaže, „nije toliko bitan cilj ili poenta, bitna je vožnja, tj. putovanje“. Hardcore Henry nema neki poseban smisao postojanja. On je tu, cilj mu je da vas zabavi, ubaci vas na sedište suvozača (iako gledate njegovim očima) i to je sve. Pristupite ovom filmu upravo i samo na taj način jer, verujte mi, nećete naći neki dublji smisao.
Akciona koreografija na prvu loptu izgleda eksplozivno i fantastično ali, kako film odmiče, stiče se utisak da, kadgod Henri ima „prazan hod“ to je zapravo uvertira za sledeće bizarno ubistvo ili sakaćenje. Kako akcija iz prvog lica ne bi postala skroz naskroz suvoparna, tu je tzv. sidekick u obliku i stasu Sharlto Copley (imali ste prilike, nadam se, da ga vidite u filmovima „District 9“ i „Elysium“ Nila Blomkampa). Ovde se pojavljuje u više uloga, često prenaglašavajući svoj tekst ali sav taj amaterizam koji dolazi sa njegove strane se nekako uklapa u ceo milje filma. Njega ima posvuda i nikada ne znate šta će sledeće uraditi. Copley je zapravo vodič kroz Henrijev svet ove, nazovimo je, FPS video igre od filma. Kroz njegovu priču naslućujemo o čemu se zapravo radi – opet napominjem, generalno, uopšte nije ni bitno. Ah, da, tu je i Tim Roth sa svojom malenom ulogom, čisto da potpali znatiželju....
Highlight celog filma počinje sa muzičkom numerom grupe The Queen „Don’t Stop Me Now“, otprilike kada se Henri ufiksa adrenalinom. To je ujedno univerzalna poruka u njegovom univerzumu – totalno uništenje i to je ono što se prezentuje krajnjem korisniku, gledaocu. Sve adolescentske maštarije gejmera i ljubitelja akcionih filmova će se ovde ostvariti. Bacači plamena, arsenal lomljenja kostiju, razne vrste rasprskavajućih zrna i tone krvi koje prskaju po zidovima i Henriju samo su deo akcione fantazije. Loši momci u filmu koji rade grozne stvari su zapravo svojevrstan body count na računu Henrija. Njihov kolektivni put do pakla je paket aranžman za požudnog gledaoca a za ostale, verovatno olakšanje dolazi kada krenu da izlaze slova.
