The National - First Two Pages of Frankenstein [2023]

May 14, 2023

The National

First Two Pages of Frankenstein

4AD / 2023

6.0

Kao neko ko je The National zavoleo sa tri genijalna albuma "Aligator”, “Boxer” i “High Violet”, od albuma “Trouble Will Find You” moje zanimanje za muziku koju The National stvaraju je u strmoglavom padu. Ovogodišnji album “First Two Pages of Frankenstein” osim veoma zanimljivog naslova ima malo toga da ponudi što vredi čuti, a to malo smo već imali prilike da čujemo u mnogo boljoj varijanti na ranijim albumima.

The National su tokom cele svoje karijere balasirali na tankoj granici izmedju, sa jedne strane veoma dobre, na nekim albumima i genijalne muzike, a sa druge potpune dosade, pretenciozne patetike i opšteg čemera. Ta granica je izražena ponajviše kroz ritam sekcija benda,braću Scotta i Bryana Davendorffa. Slušajući ogromnu količinu muzike, tokom godina, sve mi se više kristališe činjenica da izuzetan bubnjar čini pola benda, i u slučaju The National, Bryan Davendorff je upravo to. Izbacite njegove izvanredne ritmove, koje možete da pevušite kao melodiju, sa pomenutog genijalnog triptiha albuma, i dobijate svakako mnogo slabije i dosadnije pesme.

Odsustvo dobre i odsečne ritam sekcije bio je najveći problem albuma The National još od “Trouble Will Find Me”, primetan na "Sleep Well Beast" i više nego očigledan na "I am Easy to Find" i to se nastavlja i na ovom albumu. Ali nije problem samo u nedostatku ritam sekcije, već “First Two Pages of Frankenstein” podseća na onu ravnu liniju na EKG monitoru, koja jedva poskoči samo na pesmama “Eucalyptus”, “Tropic Morning News” i “Grease in Your Hair”. Ostale pesme uglavnom su jednolične, bez promena tempa ili intenziteta.

“Tropic Morning News”, najživahnija pesma albuma, ako je uopšte moguće iskoristiti ovaj pridev za bilo šta što The National stvaraju, ima svojih problema sa produkcijom i to opet sa bubnjem koji zvuči kao da se udara u parče kartona. “Eucalyptus” i “Grease in Your Hair” pak imaju većinu onih elementata koje su fanovi ovog benda zavoleli na već mnogo puta pomenutim albumima, odlične slojeve gitara braće Dessner, klavir koji je tu negde, ali nenametljiv i u pozadini i Berningerov vokal kroz koji konačno struji malo života.

“New Order T-Shirt” ima određenu dozu svetlih tonova, ali to nekako potpuno se gubi sa ritmom koji deluje beživotno kao da dolazi sa ritam mašine. “Alien” u osnovi ima dobru melodiju ali i dalje pati od previše monotonih aranžmana.

Na albumu gostuju Phoebe Bridgers i Taylor Swift, i te tri pesme su ujedno i najdosadnije pesme albuma, posebno “The Alcott” sa Taylor Swift, koja je tu valjda zato što je jedan od braće Dessner komponovao par pesama za dotičnu na njenim prethodnim albumima. Opet ja mogu da shvatim Taylor Swift, Dessner njenom generičkom mejnstrim popu donosi dašak originalnosti, što ja pak nisam mogao da primetim u njenim pesmama, na kojima je sarađivala sa Aaronom Dessnerom.

A upravo sam njih preslušao, jer pre toga nisam znao apsolutno ni jednu njenu pesmu, i usput, veoma zadovoljan što uspešno godinama izbegavam muzičare poput nje, Lady Gage i gomile tih identičnih neoriginalnih pojava na mejsntrim sceni.

Elem, ono što meni nije jasno šta ona može da donese muzici The National, osim možda popularnosti kod njene publike, i izvesnu dozu publiciteta, po meni negativnog, ali ko što se kaže svaki publicitet je dobar publicitet.

Karijera The National generalno se ne razlikuje puno od sličnih alternativnih ili rock bendova, koji su dostigli određenu granicu popularnosti, onu koja razdvaja kvalitetan indie bend od mejnstrim benda, koji umesto hala puni stadione. Tim putem su išli mnogi bendovi poput Kings of Leon, Foo Fighters, Queens of The Stone Age, Arctic Monkeys, Arcade Fire i svima je zajednička jedna stvar, što su postajali popularniji, njihova muzika je postajala bezličnija i dosadnija.

Može se pretpostaviti da godine imaju uticaj na muzičare, ne uspevaju svi da se izbore sa “krizom srednjih godina”, te njihova muzika postaje odraz čamotinje i jednoličnosti koja im preokupira svakodnevni život. Možda je tačnije reći da reflektuje živote njihove publike, kojoj savršeno odgovara bezlična muzika koja ne talasa previše.

Ali teško da se život nekog ko voli The National, a recimo ima svakodnevni posao koji ga melje, pet dana u nedelji, od 9 do 5, može uporediti sa životom Matta Berningera i ekipe koji svake godine obilaze svet svirajući pred gomilom ljudi, te zato je za očekivati da The National ponude muziku kroz koju struju životna energija, koja uspeva da razmrda, probudi udahne život slušaocu. Umesto toga The National su na “First Two Pages of Frankenstein”, uz par izuzetaka, ponudili pesme koje su prazna ljuštura onoga što su nekada njihove pesme bile i povrh toga, deluje kao da pokušavaju da iste te slušaoce udave dosadom i čemerom.