Ptica rođena u kavezu misli da je letenje bolest (još jedna priča o emigraciji)
Gde ptica peva najlepše, Alehandro Hodorovski
Pred vama se nalazi roman koji je izdavačka kuća Arete iz Beograda objavila još 2016. godine. Odabrao sam ga za prikaz, kako bismo produbili našu priču o emigrantima kao dominantnoj temi današnjice i pokušali da uvedemo pojam postkolonijalna književnost posmatran kroz prizmu savremenih tumačenja. Savremenost se ogleda u tome što smo u prethodnim tekstovima proučavili dominaciju autofikcijskog žanra, dok ćemo proučavajući ovaj roman progovoriti o pseudobiografiji. Ono što je posebno zanimljivo, da ćemo u razmatranju ovog romana priključiti starije metodološke postulate proučavanja pisane reči i progovorati o magičnom realizmu koji smo upoznali sa veličanstvenim Markesom.
Opus Alehandra Hodorovskog
Opus ovog autora je zaista impresivan. Većina nas ga zna kao veličanstvenog reditelja Svete planine (The Holy Mountain), čuvene nesnimljene Dine (The Dune) ovog reditelja, kojim se bavio i američki reditelj poreklom iz komšiluka, Frank Pavić (Jodorowsky’s Dune). Naime, autor romana je pokušao 70-ih godina da pretvori Dinu u najspektakularniji SF svih vremena. Nažalost, holivudski producenti nisu imali volje za toliki finansijski rizik i svet je uskraćen za remek-delo koje je imalo ambiciju da na jednom mestu prikaže Pink Flojda, Salvadora Dalija, H.R Gigera, Mika Džegera, Orsona Velsa i druge velikane. Ogroman uticaj ostavio je i u klasničnom stripu – Inkal i Metaborn. Pored ogromnog literarnog dara u duhu latinoameričke književnosti, Hodorovski je široj publici poznat i po svojoj mističnoj strani, gde se poput duhovnog gurua predstavlja čitalačkoj publici u Psihomagiji i Tarotu (takođe u izdanju IK Arete).
Kako ptica preoblikuje postkolonijalnu teoriju i magični realizam
Kada je reč o postkolonijalnom čitanju savremene književnosti, ne možemo naći jedinstvenu metodologiju i teoriju koja će nam poslužiti za čitanje ovog romana. Istakao bih da ovde, kao što je i praksa u modernoj književnoj kritici, treba uključiti mešavinu teorijskih čitanja: marksizam, postmodernu, novi istorizam, psihoanalitiku, feminističku kritiku, a svakako i studiju kulture. Hodorovski ističe kako danas čitamo da bismo stekli moć. Moć dobijamo tako što postajemo slobodni, da pojavni svet sagledamo onako kako on zaista izgleda, čak i kada nam se to što vidimo ne sviđa. Nas čitaoce, pisac tera da krenemo u potragu za suštinom i uđemo u otvaranje podteksta (dubokih struktura teksta). To je jedini način da shvatimo ko smo i zašto smo ovde.
Hodorovski ističe kako je razočaranje preduslov za ljubav. To možemo primeniti i na tumačenje teksta. Najpre smo imali romanse, najranije romane. Oni su pred čitaoce donoslili umesto likova karikature. Predstavljanje idealnih i stvarnih strana ljudske ličnosti nije bilo integrisano i efekat koji je književno tumačanje donosilo je pothranjivanje naše fantazije bez stimulisanja naše mašte.
„[t]akozvana postkolonijalna teorija, u stvari, nije teorija u naučnom smislu. To je koherentno izložen skup principa koji mogu da predvide ishod datog skupa fenomena. On obuhvata grupu srodnih perspektiva koje su postavljene jedne nasuprot drugih i koje su nekada kontradiktorne. Uključuje probleme koji su često predmet drugih disciplina i aktivnosti, posebno one koji se odnose na položaj žene, razvoj, ekologiju, društvenu pravdu, socijalizam u svom najširem smislu. […] Na jednom nivou ne postoji pojedinačni entitet nazvan postkolonijalna teorija; termin postkolonijalizam obuhvata prakse i ideje toliko različite koliko je to slučaj s feminizmom ili socijalizmom“ (Jang)
Može izgledati čudno što vas upućujem na čitanje kroz prizmu postkolnijalne kritike kada na prvi pogled u romanu uočavamo Markesovu tradiciju magijskog realizma. U romanu Gde ptica najlepše magija, cirkusi, Romi i virtuelni rabini lutaju na skoro svakoj stranici, ali čitanje kroz prizmu novijih tumačanja daće vam sasvim novu viziju tog karnevala. Sve autorove pojačane slike ukazuju na suštinske istine zamagljene brzinom mađioničarske ruke. Hodorovski ima za cilj da nas zaslepi dok konačno ne progledamo. Na kraju, pomoću ovih tumačenja možemo doći do cilja na koji nas autor upućuje: da smo mi, ljudi i sam čovek pojedinačno, najveća iluzija od svih. „Najpre da se složimo u tome šta ona (kolonizacija M.R) nije: niti je misionarska delatnost, niti poduhvat poduzet u slavu čoveka, niti u cilju pomeranja granica neznanja, bolesti i tiranije, niti projekat poduzet u slavu Boga, niti pokušaj da se produži vladavina zakona. Potrebno je priznati jednom za svagda, bez okolišanja i izbegavanja posledica, da su presudni akteri ovde avanturisti i pirati, trgovci na veliko, i brodovlasnici, kopači zlata, želja i sila, iza kojih se pomalja zlokobna senka civilizacije, koja se u određenom momentu u svojoj istoriji proglašava obaveznom, iz samo sebi znanih razloga, da na svetskom nivou širi svoju neprijateljsku ekonomiju“ (Sezer)
Nastajanje romana i javljanje motiva emigracije – tekst i podtekst
Alehandro Hodorovski rođen je 1929. godine u primorskom gradu Tokopila u Čileu. Roditelji su mu bili jevrejski emigranti iz Ukrajine. Ovde dolazimo do jednog od osnovnih motiva emigracije preko koga možemo učitavati u tekst postkolonijalna tumačenja. U romanu opisana je jedna nesrećna emigrantska porodica, kako bi to Tolstoj rekao na svoj jedinstveno užasan način. Otac mu je bio trgovac i staljinista čija se prodavnica zvala Casa Ukrania. Iz biografije autora možemo pronaći podatke da je njegov otac, takođe zlostavljao majku. Iako je ovde reč o pseudofikciji, paralele je nemoguće izostaviti. Hodorovski, ide dalje u opisu i ističe da ju je sopstveni muž silovao. Za sebe autor kaže da je bio proizvod nasilničkog napada. Imao je i sestru sa kojom nije bio u dobrim odnosima. Region iz koga su pobegli njegovi roditelji – u to vreme deo Ruskog carstva – isti je onaj koji je danas pod opsadom separatista i ruskih trupa. Dom mnogih važnih ukrajinskih kulturnih institucija i arhitektonskih dragulja, koji su mu doneli oznaku „Mali Pariz“, takođe je rodno mesto Lava Trockog. Nasilna istorija ove oblasti obuhvata nekoliko razornih pogroma i neke od najgorih gladi koje su zabeležene u istoriji čovečanstva. Takvo nasleđe mora da ima ogromnog uticaja na izbor teorije kojim ćemo tumačiti delo, tako da se moja preporuka čini opravdanom jer ovde ne možemo zanemariti kontekst. Kontekst ovom romanu možemo potražiti u celokupnoj karijeri autora.
Hodorovski je radio kao filmski stvaralac, dramaturg, mimičar, glumac, kompozitor, memoarist, autor stripova, romanopisac, šaman i kabalista. Studirao je mimiku zajedno sa Marselom Marsoom i pričao o tarotu sa Andreom Bretonom. Postoje i mnogi video zapisi na mreži u kojima autor čita tarot.
U Meksiku, zen budistički monah Ejo Takata podsticao ga je da postane učenik nadrealističke slikarke Leonore Karington. Jedan učitelj je vodio do drugog, a Hodorovski je bio nestrpljiv i posvećen učenik. Njegovi mentori su bile prelepe glumice, Gurđijevljeva ćerka, čileanska pevačica Violeta Para i, naravno, sve to pod uticajem LSD-a.
Proučavaocima njegovog teksta neizostavno je sagledavnje ženskog principa u njegovim delima. Prirodno je da pomislimo da odrastanje u tako neprijateljskom okruženju može da proizvede mizogine stavove u njegovom književnom opusu. Hodorovski je sam istakao da je morao da pronađe način da prevaziđe svoje iskustvo i kroz podtekst u svoj tekst unese radikalno suprotan stav.
Potreba za promenom je postala posebno akutna nakon iznenadne smrti njegovog sina Tea 1995. Tu transformaciju možemo pratiti paralelno u romanu Gde ptica peva najlepše i radu na njegovim filmovima. Ovde možemo uočiti zadivljujuću sliku transformacije nasilinih postupaka u slike zadivljujuće lepote i time moderne teorije spojiti sa magičnim realizmom.
On je arhetip „ranjenog iscelitelja“, umetnika-analitičara vođenog potrebom da popravi sopstvene psihičke ožiljke – to jest, da podučava svojim primerom, postajući lekar koji počinje isceljenjem samog sebe. Ono što će ga udaljiti od literarnog stvaralaštva je to što je preko književnosti razvio svoj sopstveni duhovni sistem, koji naizmenično naziva „psihomagijom“ i „psihošamanizmom“. Uprkos brojnim dostignućima u književnosti, on smatra da je podučavanje duhovnom njegov istinski poziv.
Neobična čitalačka avantura kroz roman Gde ptica peva najlepše
Čitaoci na samom početku se nalaze pred surovom scenom davljenja dečaka. Baka pripovedača Tereza, nakon što njen sin Hoze strada u poplavi, proklinje i boga i svoje vernike jer su verovali u tako bezdušno božanstvo. Terezin muž, Alehandro Levi, bolje prihvata takav veliki gubitak. Svojim očima video je kako mu majku usmrćuje luda mađarska sobarica. Ubistvo je praćeno pogromima jevreja u Rusiji i okretanje ka dominantnom motivu emigacije. Alehandro se pak, po smrti svog sina okreće duhovinosti i povlači se dublje u molitvu.
Njegovo stanje ga odvodi u takozvani Međusvet, graničnu zonu čistog duha, gde upoznaje rabina koji, na Terezino zaprepašćenje, postaje njegov stalni pratilac i konsiljer. Roman prati strukturu revidiranja istorije tri različite generacije u porodici. Počinje na teritoriji ruskog carstva i završava se na kolonijalnoj teritoriji Čilea u rudarskom gradu u vreme početka Velike depresije, 29. oktobra 1929. Pred čitaocima se pojavljuje narator koji postaje misionar iz očaja. Likovi Hodorovskog ne beže od politike, pa čak ni od polemike. Njihova kritika kapitalizma je česta i divlja i u tim segmentima neće nam biti dozvoljno da se krećemo kroz tekst bez modernih književnih tumačenja.
Koja će nam pitanja postaviti tumačenje kroz moderne teorije: pobuna ili potčinjavanje? Asimilacija ili otpor? Ovde pažnju moramo usmeriti i na staru Evropu, gde su se izbori sa kojima su se suočavali Jevreji iz istočne Evrope koja nikada nije bila njihov istinski dom, gde su bili podložni hirovima neprijateljske imperije, sumnjivim domorocima i pljačkaškim kozacima. Istina, sloboda izbora je često bila ograničena na privilegovane.
Kroz roman sagledavanjem konteksta, shvatićemo kroz tehniku flešbeka, da su nekada u mavarskoj Španiji po poslednji put koegzistirale tri abrahamske vere manje-više mirno, čak i plodonosno, sve do dolaska „one zle, ambiciozne, lopovske veštice, Izabele Katoličke. Još jednom opkoljena, uvek snalažljiva jevrejska zajednica otkrila je nove načine da reaguje. Jedan od Alehandrovih predaka se sprijateljio sa lavovima: U njegovom životinjskom telu, božanska suština je postala opipljiva. […] Kabalistički rabini iz Toleda shvatili su da je rođen novi oblik biblijskog tumačenja.
Roman će se kretati od nasilnih epizoda, preko mističnih susreta, pa sve do kosmičkih seksualnih eskapada dok pratimo putovanje bake i dede našeg pripovedača iz starog sveta u novi osvežavajući kolonijalni svet Južne Amerike. Kako se razvija fabula, čitaočevi stavovi prolaze od neverice do strahopoštovanja, od sumnje do oduševljenja. Pred čitaocima defiluje galerija likova preko kojih se definiše pojam živog besa prourokovanog ljudskom istorijom. Među bezbrojnim izazovima sa kojima se suočavaju svi emigranti-izbeglice, emigranti -prognanici i emigranti koji zadržavaju veru u svoje bivše ja, svoje pretke i svoje rodno carstvo usred promenljivih okolnosti i često neprijateljskog okruženja južnoameričkih kolonija. Dolazimo do pitanja koja su istovremeno i univerzalna i pojedinačna. Pred nama je zagonetka koju je Sfinga postavila Edipu i predstavlja, u svojoj srži, ispitivanje našeg identiteta. Ko sam ja kada se svet oko mene stalno menja – i ko sam ja u tom svetu? Kako Jevrejin može da zadrži svoj identitet uprkos tolikom neprijateljstvu? Možemo li da napustimo, ili da se okrenemo, od naših nasleđenih uverenja, a da ne postanemo izdajnici svog naroda i sebe?
Ovo su ozbiljna pitanja književnosti, a smelost Hodorovskog leži u njegovim riskantnim odgovorima što će proizveti dualitete u tamačenjima. Lepota i značaj ovog dela ogleda se pre svega u pluralitetu mogućih odgovora. Tako je još od pripovedačevog deke i bake, koji napušta svoju zajednicu i na kraju biva primoran da podnese kaznu zbog toga. Hibris se ogleda u sveprisutnom glasu koji ga navodi da zaboravi svoje poreklo. Jedino spasenje je povratak u krilo svoje zajednice, ako ne pre, onda makar pre poslednjeg daha i zagrljaja samrtnog ropca. S druge strane, kroz postkolonijalnu teoriju doći ćemo do politički progresivnijeg stava da biti Jevrejin (drugi) mnogo je više od prerušavanja i sakrivanja porekla. Čitaocima će biti ponuđen stav da savremni svet ne dozvoljava verovanje u bajke i osvetljubive bogove, već nam filozofija novog kontinenta nudi odbacivanje podela i pristanak na pripadanje celom svetu.
Na neki način kao da prisustvujemo hodočašću likova koji se trude da povrate najosnovniji ljudsku emociju – ljubav. Put se kreće od samoće do solidarnosti. Junaci u romanu dolaze do toga da spoznaju da je zahvalnost i opraštanje istoriji jedini stav koji će nas istinski osloboditi, bez obzira na to kolika se žrtva traži od nas. Hodorovski pocrtava da takva spoznaja može dostići samo uz pomoć velike tuge, što je možda savremog čoveku danas i najteže da pojmi. Zbog toga autor pribegava tehnici magičnog realizma. Ljudi će padati u bačve sa medom i pčele će ih balzamovati, kapljice sperme pretvaraće se u bele leptire koje će gutati zelene guštere i sl. Iako će ove magične transformacije udaljavati savremen čitaoce svojim ekstremnim simbolima, neminovno je da će pravi knjigoljupci ostati očarani njihovom upečatljivom lepotom. Jedan od pripovedačevih predaka, Alehandro (i kod Maarkesa mnoštvo likova nosi isto ime – Buendija), nekadašnji premijer Rusije, baletski igrač koji je postao argentinska izbeglica, inspirisan je radikalnim činom prijatelja anarhiste: Simonova čudesna žrtva i njegovo dobročinstvo nateraće ga da shvati da je kao umetnik postao parazit. Njegov ples postao je zabava za bogate ljude koji aplaudiraju, ali samo dok im ne pokažete realnu sliku života. Ljudska beda i industrijsko uništenje planete nisu za gledanje. On shvata da celi život trenira za publiku kojoj je potrebna lepota bez istine. Zaronivši u sebe, čitalac preko ovog književnog lika postaje ostrvo forme bez uma i egzibicionista naivne sujete. Napuštajući ples, on odlazi da radi u klanici gde učestvuje u živo prikazanom pokolju životinja (postojanja u prenesenom smislu)
Sada živim u stvarnosti koja je grozna kao ludilo (…) Ne mogu više sebi da dozvolim privatne noćne more. Ja više nisam pojedinac. Ludilo sirotinje je rad.
Nesposoban da gleda istoriji i savremnoj civilazaciji u oči, Alehandro odlučuje da se konačno pokloni pred svetom. Pojavljuje se u bednoj faveli sa kantom benzina u ruci. Dok njegova ćerkica posmatra očev ples i sluša njegovu labudovu pesmu, otac se poliva benzinom i pali šibicu dok igra i živ sagoreva pred zabezeknutim posmatračima.
Sara Felicidad […] ga je videla kako trči, skače, smeje se i kombinuje čudesne korake, a sve to sa njegovim mesom koje pršti plamenom poput sunca. Ta slika se urezala u njenu svest, a ona ju je prenosila meni, svom sinu, svake noći tokom mog detinjstva. Da bi mi, dok bih zaspao, pevala uspavanku u kojoj je njen otac, pretvoren u zvezdu, prelazio nebeski svod, dajući ljudima Sudbinu: „Praviti tragove na nebu je kao da im otvori dušu. Tu baklju koju je Alehandro zapalio, vi, koji nosite isto ime, morate je zauzvrat preneti da njegova žrtva ne bi bila uzaludna. Jednog dana, zahvaljujući vama, čovečanstvo će postati svesno ovog efemernog spektakla, večnog spomenika umetnosti igre, a milioni ruku će aplaudirati vašem dedi sa zahvalnošću.
Najveća metamorfoza kod svih likova, koji muče jedni druge gotovo brutalno kao što muče sami sebe, ogleda se u otkrivanju moći oprosta. Neću ti oprostiti, jer nema ničeg zla za oprostiti. Poslušao si život. Sve prirodno je dobro. U ovom razrešenju najviše ćemo se udaljiti od modernih teorija, ali svakako ne treba zanemariti ogroman književni talenat autora koji se ogleda u saosećajnoj mašti i jeziku koji je oblikuje. Iako nam se ovde čini logično i primamljivo da književne postupke u romanu opišemo kao još jednu manifestaciju magijskog realizma, ili čak nadrealizma (Hodorovski ima fascinaciju i snovima i politikom), činjenica je da sva fikcija uključuje postupak transformacije. Ne samo da opisuje kako je iz najdublje tame nastala svetlost, a ni iz čega sve, ili kako se gipka i ljupka Dafna pretvorila u lovorovo drvo, sam njen materijal — jezik — je sam po sebi alhemijska supstanca. Halucinogena svojstva jezika su široko priznata u svim represivnim društvima — Kini, Saudijskoj Arabiji, Rusiji, tranzicionom Balkanu — koja reči tretiraju kao druge strogo kontrolisane supstance. Reči, svojom višeznačnošći i prizvukom, definišu i menjaju stvarnost unutar nas, a samim tim i oko nas. Ovo nas sve mora vratiti na moderne teorije tumačenja književnih dela kako bi adekvatno odgovorili na recepciju. Moderne medicinske teorije, u zapadnim bolnicama recimo, savetuju onima sa hroničnim bolom da redefinišu način na koji razumeju termin bola. Nasuprot tome, kako je to primetio čuveni lisabonski pesnik Fernando Pesoa, neverovatno je kako obična prehlada menja metafizičku prirodu univerzuma. Jezik, „zalogaj vazduha“, kako ga je Jejts nazvao, pretvara olovnu materiju u šljokice na stranici. Ispitivanje suštine skrivene formom je projekat fikcije i može biti njen najkorisniji doprinos unapređenju znanja u nauci o književnosti.
Hodorovski danas
Pronalaženje podrške među poznatim ličnostima ovog trenutka danas se čini kao neodvojiva karma Alehandra Hoorovskog. Najpre je tu podršku dopio od konceptualne umetnice, poreklom iz Srbije, Marine Abramović. A potom je i turneja Kanje Vesta bila inspirisana nastavkom El Topa, još nečuvenije Svete planine, koja je nedavno ponovo doživela reizdanje kod zapadnih izdavača.
Ono što je simpatično nisu preporuke slavnih ličnosti, već način na koji Hodorovski komunicira sa njima sada već ne samo putem književnosti, već i posredstvom savremnijih medija. Jutjub video prikazuje Hodorovskog kako postavlja četiri tarot karte za poznatog holivudskog reditelja, a zatim odmah najavljuje da čovek treba da prestane da brine o produkciji hitova, da treba da snima filmove koje želi da snimi i da pusti umetnost da se nesmetano razvija. Hodorovski mu daje Beketov savet, podseća da je za čoveka bolje da propadne i iznova probada dok ne dođe do suštine. Posredstvom još jednog medija, ovog puta filma – Hodorovski prenosi svoje poruke. Zabavni filmu o neuspehu Dine, koji je na kraju režirao Dejvid Linč i, prema rečima radosnog Hodorovskog (iako ne nužno kritičara), bio je neuspešan. Ali, s obzirom na autorovu skalu vrednosti, neuspeh bi mogao biti upravo ona vrsta uspeha kojem bi se svi trebalo nadati. Pred kraj filma, Hodorovski najavljuje da želi samo da snima filmove koji gube novac – cilj koji je, čini se, postigao više puta.
S druge strane, u slučaju romana Gde ptica peva najlepše, on je napravio ogroman uspeh i ja vam ga od srca preporučujem za kraj marta.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
