Willow [2022]
Svima nam je poynat onaj osećaj da je sve nekada bilo bolje. Da je muzika bila bolje, da se više ne snimaju filmovi kao nekad, da su žene nekad bile lepše, da smo mi bili mnogo pametniji od dece i tinejdžera danas. Naravno da sve ovo uglavnom nije tačno. Sa druge strane, sasvim normalna pojava je, da nešto što nas je oduševilo u detinjstvu, kad odrastete jednostavno ne ostavlja ni blizu isti utisak. To je meni bio slušaj sa kultnim filmom žanra epske fantastike “Willow”.
Kao dečak bio sam oduševljen tim filmom, kada sam ga pogledao nedavno, pre prve epizode prošlogodinje tv serije “Willow”, bio sam zatečen koliko mi je utisak potpuno drugačiji od onog koji sam pamtio. “Willow” iz 1988. godine je svakako zabavan film, ali ni blizu toliko dobar koliko sam mislio, što je generalno utisak i sa još nekim Lucasovim delima (George Lucas je napisao scenario i režirao pomenuti film), sa izuzetkom “American Graffiti” koji je i dalje remek delo. U samom filmu ima toliko toga što bih sada, u ovim godinama zamerio, da nema svhe ni počinjati pisati o tome.
Sa rastom popularnosti ekranizacije epske fantastike Lucasfilm i Disney su očigledno smatrali da je možda pogodno vreme snimiti nastavak pomenutog filma u obliku tv serije, koja će se dešavati nekih dvadesetak godina nakon radnje iz originalnog filma. Naravno, obe ove kompanije su poznate po tome da žele da izmuzu maksimalno novca iz svega što se dotaktnu, a uzjahivanje talasa popularnosti epske fantastike je kao stvoreno za prisećanje jednog klasika žanra. Lucasfilms i Disney su poslednjih godina, ma koliko mi to bilo čudno izjaviti, imali neka pristojna ostvarenja, pre svega kroz tv serije iz Star Wars univerzuma. Tako da sam imao blaga očekivanja da tv serija “Willow” može biti bar, ako ne koliko toliko pristojno ostvarenje, ono bar zabavno. Teško sam se prevario.
Za početak “Willow” otvara par tema za razmišljanje i to: da li su scenarist ove tv serije koristili onaj popularni Chat AI za pisanje zadavši mu samo osnovne woke/politički korektne parameter, jer cela tv serija je poptuni kliše od početka do kraja bez ikakve logike, ili pak da li oni koji daju novac koriste neki algoritam koji samo proveri da li su čekirane svi potrebni woke/pc sadržaji, dok sam scenario pišu osobe sa opasno smanjenom inteligencijom koje su posao dobile preko debele veze, što pak i nije teško poverovati, dovoljno je prisetiti se prošlogodišnje tv serije "The Lord of The Rings: The Ring of Power"
“Willow” upravo deluje kao da je delo nečega gore pomenutog. Imamo, jelte, prisutno sve neophodno, "toxic masculinity" muškog karaktera koji je uz put i etnička manjina Thraxus Boorman (Amar Chadha-Patel), klasična cepanka, sklon švalerisanju, bežanju od obaveza, sebičan, te se poštena žena ne njega može osloniti, al opet sa srce na pravom mestu, pa mu pripadnice nežnijeg pola veoma lako opraštaju sve njegove nestašluke.
Tu je zatim i jedan klasičan šmokljan Graydon Hastur (Tony Revolori), opet etnička manjina, zaljubljen u najlepšu devojku u priči, a uz to je sav jadan smotan. Sad idu glavni junaci, pardon junakinje koje trebaju da spasu svet od iskonskog zla, jer od onih muških "nema 'leba", naravno Elora Danan (Ellie Bamber), slatka, zbunjena plavuša kojoj pola sezone ama baš ništa nije jasno, da bi u poslednjoj epizodi potpuno podivljala. Imamo princezu Kit Thantalos (Ruby Cruz), unuku zle Bavmorde, ćerku kraljice Sorshe (Joanne Whalley) i Madmartigena, koga u ovoj seriji nemamo prilike da vidimo jer su glumački dani Vala Kilmera, zbog bolesti, na žalost odavno gotovi.
Elem lepa princeza, takođe prilično zbunjena devojka, ali pre svega svojom seksualnom orijentacijom jer dobar deo sezone prolazi u njenom izlasku iz klozeta i izjavljivanju ljubavi svojoj najboljoj prijateljici, muškobanjastoj Jade Claymoore (Erin Kellerman), koja uopšte nije zbunjena u svojim skrivenim osećanjima prema princezi, a uz to vitla mačevima bolje od svih prekaljenih ratnika muškog opredeljenja. Gde je princeza tu je i princ, potpuni tikvan, ali prijatne spoljašnosti, Airk Thantalos (Dempsey Bryk),brat blizanac pomenute princeze, i simpatija Elore Danan i dana kad je on bio princ a ona obična devojka iz kuhinje. Elem, ikvan dozvoli da ga sile zla otmu pa protiv najstrašnijih čudovišta u spašavanje krene upravo ova gore pomenuta družina dok legije moćnih ratnika sede kod kuće i štrikaju.
Na kraju jedini iole normalan lik u celoj ovoj papazjaniji je sam Willow, koga naravno ponovo glumi Warwick Davis. Willow je ispao, koliko toliko pristojan karakter, pre svega zbog one slike koja je stvorena u filmu, mada su se senaristi opasno pomučili da i to u potpunosti uporpaste. Inače showrunner ove tv serije je Johnathan Kasdan, za koga piše da je u svetu filma od svoje treće godine, prvo ko glumac, ne baš uspešan, a onda i ko scenarista, takođe ne puno uspešan jer jedinini veći scenario koji je napisao je za film “Solo: The Star Wars Story” i još par nekih tinejdžerskih komedijica.
Glavni utisak ove tv serije da Kasdan nije imao pojma šta tačno želi. Prva epizoda je odavala utisak epske fantastike koja naginje malo ozbiljnijem tonu poput onih drugih sada popularnih tv serija, mada ne toliko mračnih. Kako priča odmiče sve je više uvođenje nekih poptuno nepotrebnih komičnih momenata, pre svega kroz likove one cepanke, šmokljana i Willowa. Zatim poptuno dosadnih emotivnih scene izmedju glavnih heroina ili pak scena beznadežne zaljubljenosti šmokljana u zbunjenu plavušu. Sve već viđeno, bledo, bezkrvno. Kao i sami likovi. Poptuno jednodimenzionalni, tunjavi, nedovršeni. Cela tv serija je sam kliše do klišea, upotrebljen na najgori mogući način. Upravo kao da je neko želeo da što pre otalja posao znajući da niko neće ni da gleda sadržaj njegovog rada, ako je dovoljno woke/pc.
Najniža tačka tv serije bila je u epizodi gde naši junaci budu zatočeni do strane nekog šumskog plemena, te ta napeta situacija u kojoj im mač visi nad glavama preraste u neke opšte bahanalije u diskoteci u sred šume, i to još uz muziku Pom Pom Squad. Mešanje moderne muzike i epske fantastike mi jednostanvno nikad nije kliktalo kako treba. Ne kažem da ne može da deluje ok, jer završna scena poslednje episode sa “Money For Nothing” od Dire Straits, zaista deluje efektno i možda je i najbolji momenat filma, ali i dalje bi više odgovarao nekoj modernoj cyberpunk fantastici negoli epskoj, te je i to uzalud propuštena šansa za dobru scenu u pristojnom ostvarenju, kao što je to slušaj i sa specijanim efektima, zadovoljavajućom scenografijom, fotografijom i epskim pejzažima, koji sasvim priliče jednom modernom filmskom i tv ostvarenju, barem u onom tehničkom apspektu.
