Arctic Monkeys - The Car [2022]
Na svom prethodnom albumu Arctic Monekys su napravili oštar zaokret u karijeri. Umesto odličnog gitarskog indie rocka, koji im je i osvojio armiju fanova širom sveta, Alex Turner, jer je pre svega on glavni arhitekta novog zvuka, ova šefildska četvorka zaronila je u svet dosadne (to je najblaža reč koju mogu iskorisiti za ono što AM stvaraju), lounge muzike. To je obično ona muzika koja popunjava tišinu u liftovima, hotelskim lobijima ili pak restoranima i sličnim mestima, na kome je važno dati neupadljivu, bledu, neprimetnu muzičku podlogu.
E upravo sve ove epitete možemo zalepiti sedmom alumu „The Car“, benda Arctic Monkeys. Bljutavo, bezlično, apatično, bezkrvno, neupadljivo, ni dovoljno dobro da ostavi pozitivan utisak i uzavre emocije, ni dovoljno loše da opet ostavi neki, negativan utisak i time opet izazove neke emocije.
Nije da se Alex Turner ne trudi, muzika na ovom albumu je slojevita, ali to ni najmanje ne pomaže opštem utisku. Turner je pokazao da ima veoma dobar osećaj za melodiju, kako na ranim albumima Arctic Monkeys, tako i na prvom i veoma dobrom albumu njegovog drugog benda The Last Shadow Puppets, „The Agew of Understatement“, na kome je „Standing Next to Me“ apsolutni vanvremenski hit, ali na ovom albumu toga nema čak ni u najmanjim tragovima.
Slušajući pomenutu pesmu i ostale velike hitove Arctic Monkeys, jedna od zajedničih osobina im je da jedva čekate da ih čujete ponovo. Kod pesama sa albuma „The Car“, ne samo da ta želja ne postoji, već je veoma teško setiti ste šta ste upravo slušali. A nije da se nisam trudio, preslušavao sam nekoliko puta, ali je veoma teško održati bilo kkav fokus na muziku, tokom bilo koje od pesama, jer pažnja, i pored sveg truda, lagano sklizne na bilo šta drugo u vašoj okolini.
Ima tu par momenata, veoma retkih i veoma kratkih gde se i malo probije delić po neke pesme ili melodije, ali je biva brzo zatrpan gomilom neupadljivih zvukova.
„The Car“ ima 10 pesama i traje 37 minuta. Od početka do kraja nema promene u tempu, sve je jedna ravna linije, ali ni to nije najveći problem. Najveći problem je što nema dovoljno dobrih detalja, muzičkih ornamentata koji bi pesme činile ne samo poželjnim i prepoznatljivim, već i pravile jasnu razliku mežu njima.
Evolucija zvuka Arctic Monkeys, na poslednja dva albuma ne deluje prirodno, što je obično slučaj kada načinite zaokret za 180 stepeni. Veoma su retki slučajevi u muzici da je takav potez uspeo, morate biti ne samo hrabri, već i veliki majstor, što očigledno Alex Taylor nije.
