Conditio Humana, Hana Arent

 

Krajem osamdesetih sećam se da sam na jednom od dva ponuđena kanala tadašnje televizije dobio dozvolu da gledam čuveni filmski maraton u noćnom programu RTS-a. Prikazivao se film Džona Karpentera They live. Sećam se tog osećanja i dan- danas.  Prvi put sam osetio nešto što ne mogu tačno da definišem, osećanje koje govori da sa modernim društvom nešto nije u redu. Kasnije su usledile devedesete, MTV, treći kanal, ratišta u Jugoslaviji i čuveni Skynet iz Terminatora 2. Zajedno sa kontekstom svega što nas je pogađalo tih nesrećnih godina, entuizijazam zvuka prve dial-up konekcije na Bankeru nije mogao da umanji osećaj da nešto svakako nije u redu sa našim svetom.

 Onog trenutka kada više nemamo slobodnu štampu, svašta se može desiti. Ono što omogućava da vlada totalitarna ili bilo koja druga diktatura je to što ljudi nisu informisani.

Pre desetak godina na Goethe festu u Nišu pogledao sam film Margaret von Trot Hana Arent. Bio je to onaj isti osećaj iz školskih dana koji vodi u zastrašujuću melanholiju i apatiju. S obzirom na to da se bliži Noć veštica, i da će uskoro da se otvori debata o tome da li to mi pravoslavni slavimo ili ne, redno je da zajedno uronite sa mnom u korene ljudske anksioznosti i poštedite se te debate. Zato ću vam danas pisati o remek-delu Hane Arent (čuvene filozofkinje) pod imenom Conditio humana, izdate 2016. u izdavačkoj kući Fedon iz Beograda.

Pred vama se nalazi studija o modernom stanju čovečanstva koja je prvi put objavljena još davne 1958. godine. Ono što će vam prvo zapasti za oko je da kada se upustite u čitanje ovog dela shvatićete univerzalnost napisanog i to da je sve što tu piše, danas pred novim pretećim sukobom istoka i zapada, sve aktuelnije nego ikada.

Preporuka

share
share