“Predaja” – distopijski roman Raja Lorige
Raj Loriga, „rok zvezda“ savremene španske književnosti, za roman “Predaja“ (Rendición, 2017) primio je prestižnu nagradu Alfaguara. Režirao je dva filma, a bio je i saradnik na scenariju za Almodovarovu dramu „Živo meso“. U pisanju neguje prljavi realizam, tragom Rejmonda Karvera i Čarlsa Bukovskog. Naši čitaoci su imali prilike da se upoznaju sa Loriginom prozom kroz Beopolisovo izdanje romana “Najgore od svega” (Lo peor de todo, 1992), dok nam ovo distopijsko ostvarenje dolazi u izdanju Booke.
Fabulu “Predaje“ čini putovanje pripovedača i njegove žene do Prozirnog grada, jednog futuristički osmišljenog polisa, kao i njihov boravak tamo. Nakon što je, uz minimum objašnjenja, vlast svim stanovnicima zemlje naložila da spale svoje kuće kako ih neprijatelj ne bi mogao upotrebiti (jer iako je hronotop romana neodređen, saznajemo da je na snazi ratno stanje), ovi ljudi poslušno kreću put obećane zemlje. No taj put neće proći bez žrtava i surove borbe za opstanak.
“Predaja“ funkcioniše kao roman-parabola, sa ciljem da ukaže na smer u kojem se kreće moderno društvo. Govori se o bliskoj nam budućnosti i svetu gde su apostrofirane ili, ako hoćete, do krajnjih granica dovedene muke koje već duže vreme muče ovo naše čovečanstvo. S tim da se poslednjem slobodno mogu dodati i znaci navoda.
Roman je ispisan jednostavnim stilom, minimalistički, što i jeste jedna od odlika prljavog realizma, dakle bez bilo čega što bi opteretilo tekst. Na dijalog ovde gotovo da ne nailazimo. Roman je sav u formi izricanja glavnog junaka, navođenja njegovih misli i opažanja. Čak i kada naiđemo na scene brutalnosti i svireposti (a ima ih!), u pripovedanju se to naprosto konstatuje i nastavlja dalje.
Po dolasku u Prozirni grad, u potpunosti izgrađen od stakla, tako da zidovi zapravo ne postoje i sve je transparentno, a uz to i savršeno uređeno te nema potrebe da se bilo šta krije, pripovedač je isprva zadovoljan sistemom koji mu sve obezbeđuje, ali nedugo potom počinje da oseća (sebi neobjašnjivu) teskobu. On biva svestan svog, kako kaže, „stanja prinudne lagodnosti“ (str. 126)
Lorigin crni humor vodi nas na neočekivana mesta, paralelno sa njegovim pronicljivim okom za slabosti savremene civilizacije. Prozirni grad je oličenje sjajnog i prosperitetnog sveta, no koji, međutim, počiva na fekalijama od kojih je doslovno sačinjen.
Roman vrlo jasno ukazuje na rastakanje temeljnih institucija društva kao što su dom (koji je ovde i bukvalno spaljen), porodica (jer saznajemo da su pripovedačevi sinovi već ko zna koliko dugo na frontu i pitanje je da li su živi dok “pozajmljeni” dečak počinje da zauzima njihovo mesto), brak (jer u novom sistemu postaje normalan suživot sa ženinim ljubavnikom, koji preuzima gotovo sav autoritet), a, na kraju, i zemljoradnja je zamenjena prevoženjem fekalija za reciklažu.
Ko je naš pripovedač? Ne slučajno, Loriga ga oblikuje kao čoveka vezanog za prirodu, u stanju da još uvek pojmi jednostavne istine i otuda poreklo njegovog nemirenja. A ono će mu, po svoj prilici, biti ulaznica za jedno kafkijansko iskustvo.
„Ne bih znao reći kako se to desi čoveku da izgubi svoju prirodu a s njom i smisao koji ima u životu. Ali dobro znam da se to dešava u izvesnim okolnostima“, reći će on na jednom mestu. A okolnosti su ovde takve da naizgled idu čoveku naruku. Svime je opskrbljen, „oslobođen je“ donošenja odluka, pa mu ne ostaje ništa drugo do da sve dublje tone u konformizam i inertnost. Raj Loriga upire prst u ljudsku otupelost, otuđenost, manjak humanosti, voajerizam, narcisoidnost, odsustvo intime, sve ono što omogućava postojanje ovog i ovakvog Prozirnog grada. Jer u njemu je čovek izložen stalnim pogledima, a udešen i podešen tako da ne ostavlja za sobom traga (doslovno u vidu mirisa, što je ovde opravdano brigom za higijenu, no simbolika je jasna).
Govoreći o svom romanu, španski pisac navodi dva ključna problema kojima je želeo da se pozabavi, a to su čovekov lični integritet koji se brani ne toliko kroz buntovništvo koliko kroz neslaganje (postojanje kritičke svesti kojom održavamo status mislećeg bića), kao i pritisak grupe, odnosno strah od života izloženog javnosti.
Lorigin pripovedač u sebi ne vidi revolucionara: „Pretpostavljam da sam počeo da se zamaram, poput ostarelog pseta, i da se mirim sa činjenicom da su stvari takve kakve jesu i da če takve biti i ubuduće, sve dok ih nešto ili neko ne promeni. A moram priznati da nisam verovao da sam ja taj neko“ (str. 136). Dok nam priča, on kao da i samom sebi objašnjava ono što opaža, pokušava da to logički sagleda, no deluje da sama logika nije uvek čovekov prijatelj.
Postavlja se pitanje koja je granica ljudskog dostojanstva i nakon kojeg to koraka se sve postignuto obesmišljava, kako uljuljkanost prelazi u truljenje duha, pa i tela. Nagoveštava se da je neophodno balansiranje između čovekove racionalne i iracionalne prirode, ali pre svega imanje prava na ispoljavanje obe.
Nemoguće je ne spomenuti Hakslijev „Vrli novi svet“, ili Orvelovu „1984“, u čijim kontekstima se “Predaja“ može čitati. Čak i da uzmemo bilo koji (od brojnih, a ovim romanima inspirisanih) holivudskih filmova što prikazuju moguća post-apokaliptična vremena, vidimo društvo koje dolazi do nekog „superiornijeg“ sistema koji će okončati sa manjkavostima prethodnih uređenja i na taj način obezbediti svoj opstanak. Redovno, radi se o uređenjima koja su suprotstavljena svemu ljudskom, u nameri da nadjačaju njegove slabosti pa tako dolaze u sudar „dobronamerni“ ali proračunati, bezdušni sistem i ranjiva ljudska jedinka, koja i dalje ima svoje iracionalne potrebe – za ljubavlju, toplinom, srećom. Jedna takva jedinka, redovno je i protagonista ovakvih ostvarenja. Ona primećuje da sa sistemom nešto nije u redu, a to sa sobom nosi određenu cenu.
Pritešnjen upravo takvom spoznajom, pripovedač navodi gorku viziju međuljudskih odnosa: „Nikada nisam bio osoba koja drugima kuka o svojim problemima, jer pretpostavljam da je svakome dovoljno svojih briga, a osim toga niko nije odista zainteresovan za to kako je nekom drugom. Ljudi se prave kao da im je bogzna kako stalo do drugih, ali ja ne verujem da je to istina, ni ovde ni bilo gde drugde. Kao što, da budem iskren, ne verujem da je za to briga ni sveštenike, a ne mislim ni da Bog može da svakoga čoveka na svetu zna po imenu.“ (str. 125)
I mada živi od ujednačene naracije svog junaka, “Predaja“ jeste uzbudljivo štivo i, samim tim, čita se brzo. Izvlači pisac do samog kraja još pokojeg keca iz rukava i donosi nam mogućnost neočekivanih obrta time što podriva pouzdanost pripovedača.
Već u naslovu dela dela nailazimo na osnovni njegov motiv predaje, kapitulacije, polaganja svojih oružja pred jačom silom. A ta sila su najniži ljudski porivi. Nailazimo na čoveka koji se više ništa ne pita, već se trudi da se stopi sa okolnostima, da postane neprimetan i u ovoj Loriginoj distopiji vidimo da takav čovek na kraju i bukvalno nestaje. No, i ovakav ishod pripovedač će, pomiren sa sudbinom, jednostavno prokomentarisati: „Čovek mora da zna kad je njegovo vreme prošlo. I da nauči da se divi pobedama drugih.“(str. 179)
Čovek postaje nešto drugo, sluti završetak romana. Loriga sugeriše da je proces preobražaja već uveliko počeo.
Uz izlive oporog pesimizma kojim delo obiluje, pitamo se postoji li ipak iskra optimizma u samom činu pisanja, poduhvatu koji Raj Loriga čini za društvo čiji je i sam deo, društvo za koje možda još ima nade. Nimalo pretenciozan, istovremeno duhovit i zastrašujuć, roman “Predaja“ nosi u sebi mnogo razloga da ga pročitate.
