½ InMusic 2022 (ili ti kako sam dočekao Kejva i Kilerse)
Zagrebački InMusic je muzički festival kakav sam želeo da Exit bude. Prosto, Dance Arena i tolika elektronika nisu moja šolja čaja (uz fazne izlete u trens i haus tokom srednje i faksa). Jednostavno, ako nema žičanih instrumenata na bini, kao da praviš pasulj bez kobaje ili slanine.
Elem, mlađi od svog Petrovaradinskog komšije, InMusic je uvek privlačio bendove koji su u punoj snazi, aktuelni, dok bi Exit zvao ispušene muštikle od izvođača. Priznajem, to se dalo promeniti sa uvođenjem takozvanog ’’nultog dana’’, te smo prethodnih godina mogli čuti The Cure, Killerse i Queens of the Stone Age.
Kako bi InMusic padao odma posle mog rođendana, kada bi obično otišao na more, nisam prethodno bio u prilici da ga posetim. Sada srećom, mada i prilično slučajno, otvorio mi se prostor da skoknem do Zagreba na dva dana. Iz ove perspektive, žao mi je što nisam otišao na sva četri, al krenimo polako. Ovaj tekst neće biti novinarska recenzija, već blogić, ili bolje mali putopis o tome kako sam proveo dva dana u gradu Cibone i Dinama.
Nedelja ponoć. Očekujući da me kombi pokupi tek oko 2 ujutru, sa Dinićem završavamo sezonu u Football Manageru. Njegov Arsenal je upravo podigao trofej Premijer lige, te obojica slavimo. Vezu prekida poziv šofera da će poraniti, te da treba da budem ispred zgrade za 15ak minuta. Munjevito se odjavljujem, skidam telefon sa punjača, kupim ranac (i smeće) i izlazim napolje. Kalkulišem, okej, ponoć je, do grane nam treba, ajde, sat vremena fore, pa ako bude neka gužvica još možda 45 minuta, pa par pauza, valjda sam u Zg tek u 6. No, oko 3 sata otvaram oči i vidim da prolazimo skretanje sa autoputa za Rijeku i Split. Ulazimo u Zagreb.
Pošto je kombi izbacio par momaka koji su se sve vreme domunđavali kako najlakše dobiti radnu dozvolu za rad u EU, krenuo je da mene odbaci na Remetinec. Ulazim u prazan lobi hotela, gde sedi samo jedan brko i gleda tursku seriju. Kažem da sam malo poranio, te ako mogu da sedim u lobiju, dok ne budem mogao da uđem u sobu. Brko sleže ramenima ,,Mali, ja sam ti ovdi ćuvar, a ne recepcija, kaj se mene tiće, sjedi, spavaj, zahod ti je lievo’’. Ništa, sednem, malo sa njim gledam kako Efendi Hanro pokušava da prohoda prosle saobraćajne nesreće, malo čitam novelu The Clone Wars. U jednom momentu sam zakuntao.
U pola 8 bude me kolica koja raznose tanjire i šolje sa doručka. Brke nema, ali je tu recepcionarka. Boga pitaj kakvu sam facu složio i kako sam izgledao, te kad sam joj ispričao tužnu priču da sam poranio dobrih 12 sati pre ulaska u sobu, smilovala se i uz drugarski mig mi je pružila ključeve sobe.
Ulazim u sobu, kačim se na wifi, tuširam se i dan već može da počne.
Kako sam put isplanirao pričično brzo i spontano, nisam stigao ni pošteno da mu se obradujem. Tek kada sam seo na krevet sinula mi je misao da ću večeras prvi put slušati Killerse, a sutradan Nika Kejva.
Pravim plan, obilazak grada, preslišavanje naučenog iz Kvart Priča Vida Juračića (koje sam gutao tokom vanrednog stanja), da se popije neko pivo, vidim sa stricem, pa onda tamo popodne da se krene ka Jarunu.
Sedam u Gundulićevu, uzimam Pan (da osvježim dan), te preko puta vidim izlog Croatia Recordsa, rahmetli Yugotona. U izlogu stoje Odbrana i poslednji dani Idola, a pored Najlepše pesme Dražena Zečića. Ako postoji veća udaljenost dva pola, neka mi neko javi. Malo ispod se nalazi i Dancing Bear prodavnica, koja je bila mnogo više po mom ukusu. Tamo nalazim lajv The Replacements koji su svirali u klubu Maksvel pred 30 ljudi. Nenormalno dobra ploča. Vraćam se Ilicom, sečem preko Zrinjevca ka Kolodvoru i nazad u sobu.
Kod Ravnica izlazim iz tramvaja i hrabro pratim veselu kolonu koja peva refren Human. Tu upoznajem Paolu i njenu drugaricu Martu, koje su bile više nego ljubazne u ponudi im se priključim na putu ka festivalu. Slušale su pre par dana Green Day u Beču i složili smo se kako neke bendove ipak treba ostaviti u tinejdžerskim danima, odnosno da ih treba posmatrati i dalje tim očima. Noć je lagano padala preko Novog Zagreba koji nam se nadzirao preko Save kada smo prošli kapije i dobili narukvice. Tu smo se i rastali, one su čekale ostatak društva koji treba da dođe, a ja sam hteo da čujem KOIKOI na world stage-u.
Kako nisam znao najbolje infrastrukturu festivala, uhvatio sam samo Grom te ubio, no i to mi je bilo drago da sam čuo. Posle sam prešao na Idles na glavnoj bini.
Lepota festivala je u tome što kao na švedskom stolu dobijete šarenu ponudu bendova koje nikad pre niste bili u prilici da čujete. Lepo sam sa Zlatnim Medvjedom obišao ceo prostor festivala, poput izvidnice koja istražuje novi teren. Festivalski prostor je sjajan, odma uz reku, u šumi, zvuci sa bina se ne mešaju, pride su i satnice lepo raspoređene, pa se ne dešavaju glupe situacije sa Beogradskog Beer Festa da čujete Kikija Lesandrića dok ste na 10 metara od Kebre iz Obojenog Programa.
Ruku na srce, Idles su ga malo rastegli, te je blok od sat ipo mogao biti i samo od sat, no jako dobra svirka svakako. Fontaines D.C. sam isto malo uhvatio. Tamo sam sreo ekipu koja je žurila da zauzme mesta za Killerse. Priključujem se grupici, delimo zadatke ko ide po pivo, ko ide u wc, a ko ide da zauzme mesto u dubokom ofsajdu kraj ograde.
Bilo mi je bitno čuti Kilerse u celom setu. Propustio sam ih na Exitu, a spadaju mi u kategoriju bendova koje sam baš voleo i za koje sam oduvek želeo da čujem uživo. Oko 11 i 15, svetla na pozornici se gase i Brendon Flauers otvara svirku sa My Own Soul's Warning. Kao i uvek, gledanje setlist.fm ranije je bilo najstrožije zabranjeno.
Usledele su When You Were Young, Jenny Was a Friend of Mine i Spaceman. Kapitalac za kapitalcem. Ispostaviće se da je to veče bilo posebno za bend iz dva razloga. Prvo jer im je to bio premijerni nastup u Hrvatskoj, a drugi jer je u ponoć Brendonu bio rođendan. Nagledao sam se koncerata, te mogu da prepoznam kada bend igra na servilost. Tog ponedeljka to nije bio slučaj. Ljudi su razvalalili koncert, Brendon se peo na zvučnike da bude što bliži publici, bend je svirao savršeno. Prosto ta njegova energija, mix Toma Kruza (nemo se ljutiš, al ruku dajem da je pao neki fejslifting) i Džoni Keša je nešto neverovatno.
Velike bendove od običnih razlikuje posedovanje te četvrte dimenzije, odnosno sem svoje svirke da mogu da probiju četvrti zid i da komuniciraju, diriguju publikom. Zato su Kilersi veliki bend. Istina, nije to ona originalna postava sa Hot Fuss, samo su bubnjar i frontmen isti, ali duh, taj miris pustinje Arizone i Las Vegasa je tu. Završili su sa Human i Mr. Brightside.
Već premoren od dugog dana, sedam pod šator, gde upoznajem Jožu, radnika na brodogradilištu u Rijeci. U pozadini je išao Afrodelic, a nas dvojica smo pričali o NK Rijeci i kako je to uspela da prekine Mamićev monopol u osvojenim titulama. Kao kada bi Radnički Kragujevac uzeo titulu ovde.
Sutradan me budi zvonjava alarma navijenog za posao. Filteruša sa aparata uspešno krepi duh, dok pravim plan za utorak. Danas sam želeo doći ranije, uhvatiti više bendova i strateški zauzeti najbolju poziciju za Nik Kejva.
Zašto mi je toliko bilo bitno da budem na Kejvu? Prosto, nikada ga pre nisam čuo. Čovek koji je održao legendarni koncert u SKCu samo par dana pre nego što sam se ja rodio, čovek u čije nastupe se kune svako do čijeg mi je mišljenja stalo. U Beogradu je održao nekoliko nastupa do sada, nisam otišao iz razloga jer: nisam ga još slušao, išao sam na more, rasprodao se, korona...
U grad se vratio i kolega Vito, direkt sa gaže u Trogiru, te bi trebalo i njega videti. Nalazimo se kod Sata, prolazimo Tkalčićevu na putu ka stepeništu do gornjeg grada. Gore sedamo u legendarnu kafanu Pod starim krovovima, uzimamo po piće i sedamo preko puta. Prebiramo utiske o pretposlednjoj epizodi Kenobija, njegovom snimanju, dok nam gospodin za stolom pored saopštava da se sprema grmljavina iznad Zagreba. No, srećom, kaže obićiće nas i biće samo na Jarunu. Pu, koje sam sreće, ajd valjda pasti neće. Pade kiša. Vito uzima gitaru, uzimamo još po jedno piće. Pridružuje nam se još jedan tip (sa imenima sam užasan, te nek mi gospoda oproste), koji nam priča o stanju u Parnom Valjku, posle Akijeve smrti. Pomalo pogubljenog osećaja vremena, vidim da će Kejv za manje od sat vremena, a do Jaruna ima da se guli.
Pozdravljam ekipu, puštam se od Ilice do studentskog doma Stjepan Radić gde sedam na tramvaj. Stajem kod onog harmonika zgloba, vadim telefon da vidim da nisam omašio smer za Srednjake. Preko puta mene stoji devojka, isto sa telefonom i navigacijom, vidi moju narukvicu, nasmeje se i kaže ,,Biće da idemo u istom smjeru’’. Tu upoznajem Šibenčanku Niku, te zajedno izlazimo stanicu pre, jer ona zna prečicu. Kasni na festival jer je sa drugaricama bila napolju, a u sobi je zaboravila narukvicu. Kako smo ušli u prostor festivala, Bed Sidsi su se već popeli na binu, a publika je čekala dolazak Kejva. Minut do dvanest, takoreći. Nika kaže da su joj drugarice uz ogradu, tako da nam sledi samo jedno, a to je laktanje i probijanje kroz masu.
Dok je išla Are you ready for love, Nika i ja se probijamo preko stopala, između laktova, bivam psovan na španskom, italijanskom, turskom, rumunskom, nemačkom i srpskohrvatskom zašto nisam došao na vreme. Uguravam se u društvo Italijana iz Rima, taman toliko da mogu obe ruke da držim na ogradi. E sad, par dana pre odlaska, razgovaram sa drugarom Đokom, koji ne samo da je slušao Kejva, nego je bio i na bini sa njim u Areni. Kaže mi da obavezno gledam da budem napred jer on voli da priđe publici.
Na ogradu je bila pričvršćen stočić (barem je meni tako delovao), na koji sam želeo da ostavim pivo, no dobijam drugarski savet od čikice iz obezbeđenja da to ne radim. Taman kako sam ga sklonio, na to mesto korača teget cipela. Dižem pogled.
Udaljen kao monitor u koji gledam dok ovo pišem stoji on. Nik Kejv. U savršenom teget odelu, beloj ispeglanoj košulji, ljubičastim vunenim čarapama, ide sa kraja na kraj montirane piste i hipnotizuje celu publiku. Kao da baca vradžbine po nama.
Okej, ja sada zvučim kao neka tinejdžerka, but don’t knock it till you try it, ok?
U mojoj ravni se nalazio Voren Elis. Kao što je Bouvi imao svog Brajan Ina, Kejv ima Voren Elisa. Sad, razlika je to što gospodin Elis svira klavijature, gitaru, bas gitaru i volinu, naizmenično. Prehlađen kao pas na kiši, mučenik je jurio maramice po sakou nakon svake pesme, ali se to u njegovom izvođenju nije osetilo. Poletnost i lepotu njegovog nastupa mi je uporediti samo sa Izabel iz Rundekovog Kargo Trija. Mada, vrlo je verovatno da Izabel jako voli Elisa. Na centru bine se nalazio koncertni klavir, za koji bi Kejv seo za O Children, Ship song i Jubilee Street. Desno su bili bek vokali, ravno iz gospel hora, iza bubnjar i perkusionista. Aleksa Nedić iz Vizelja i ja smo pokušali da dokučimo šta je sve na bini, al nije bilo teorije. Celokupna oprema mislim da bi stala u ona dva velika šlepera za prenos hrane. O vrednosti ne želim ni da razmišljam.
Sad, da me pitate koji detalj koncerta mi je bio najbolji, ne bih znao šta da vam kažem. Znam samo da kroz tih sat ipo – dva nisam razmišljao ni o čemu. Nije mi se palila cigara. Nije mi se išlo u wc, nije mi se išlo po pivo. Samo sam stajao, skoro pa vantelesno, u transu, potpuno opčinjen.
Into my arms, Vortex i Ghosteen Speaks su izvedeni na bis.
Kako se narod lagano razilazio, srećem ponovo Niku, upoznajem Zrinku, Kiku i Anu, te smo svo petoro bili zabezeknuti time šta smo čuli. Pravimo kratak predah. Vode se diskusije ko je bolji, da li Svemirko ili Buč Kesidi (naravno Svemirko!), brojimo ko je kolko puta slušao Rundeka, pa idemo na skriveni stejdž gde slušamo Dry Cleaning, meni najveće otkriće festivala. Mešavina Sonic Youth i Cigarettes after Sex. Kako je to bila poslednja svirka dana, ljubazno osoblje sa štanda nas je častilo pivom koje nije prodato to veče.
Kako su se i oni završili, ostao je program još na sporednim stejdževima gde su DJ-evi vrteli muziku i neki Scilent Disco, al’ svima nam je bilo dosta. Pride, ja sam sutra već morao da palim nazad, a treba se spakovati, izaći iz sobe i dočekati prevoz nazad. Rastajem se sa curama, sedam na taksi.
Kako je izašao iz prostora Jaruna na Slavonsku Aveniju, na radiu je krenuo Šejn od Haustora. Gde ćeš adekvantiju pesmu? Molim vozača da malo pojača (gospodin odvrće radio do daske) i tako se vraćam na Remetinec.
Sutradan na doručku vrtim Ju Ćub u nadi da je neko okačio snimke od sinoć. Tražio sam dokaz da li sam ja taj koncert zaista doživeo, da li se on zaista desio. Srećom, jeste.
Kako sam znao da ću biti samo dva dana, inicijalno sam imao nameru da uvaljam narukvicu, al što sam više razmišljao, sve mi je više bilo žao da to učinim. Želeo sam da zadržim uspomenu o takva dva sjajna dana. Evo je sada u fijoci, zajedno sa ostalim narukvicama i kartama sa koncerata.
Put do Bg-a nisam osetio. Samo sam položio glavu uz prozor, dok mi je na slušalicama išao Albuquerque (Album Carnage, koji su Elis i Kejv uradili pre dve godine). Dva dana sa nešto malo spavanja, mnogo tabananja i pevanja su me taman izmorila da sam duž auto puta E75 (iliti autoput Bratstva i jedinstva) samo smišljao verzije spotova za pesme koje bi išle na mojim slušalicama. Nije mi se pričalo, nije mi se ni jeo sendvič iz ranca, samo mi se ćutalo i slušalo. Posle je krenuo On the Beach Nil Janga i sledeće čega se sećam već sam bio ispred zgrade.
Po snimcima vidim da su Kasabian, Royal Blood i Deftones bili odlični, no susret sa njima će morati sa sačeka.
Ono što je definitivno, to je da sledeće godine idem na sva 4 dana, bez opravdanja i izuzetka.
Do tada, bok Zagrebe!
