Nick Mason’s Saucerful of Secrets – Beograd – 01.06.2022.
Konačno! Konačno, nakon pandemije i dva odlaganja Nik Mejson je stigao u Beograd. Bubnjar Pink Floyda je doveo svoj šou u Belexpo centar na Novom Beogradu. Vredelo je čekati ga.
Već po izlasku iz busa EKO kec, samo sam pratio hod mase obučene u bendovske majce koji nas je vodio do mesta događaja. Ispred, pretežno mlađa publika, je guštala poslednje doneto pivo i uzela još koji dim cigarete pre nego što bi ušla u sam prostor. Hala predviđena pretežno za izložbe, ali i koji koncert (poput na primer Morisijevog 14te) je bila dom za bend Nika Mejsona. Publika je bila podeljena u dva dela, parter sa salonskim stolicala i fanpit. Zapravo, za ovakav šou je sedenje idealan način za slušanje, jer možete da se pogubite u sopstveno skrojenim pejzažima iza zatvorenih očiju dok uživate u repertoaru, no doći ćemo dotle.
Zagriženiji fanovi kultnog benda su unapred znali da Mejson sa svojim saradnicima izvodi starije radove Pink Floyda, odnosno do albuma Meddle (1971). To znači praktično faza Sid Beret i rana Dejvid Gilmor faza. Kao nekome ko je bio na Votersovom Wall-u 2013-te te Gilmoru dve godine kasnije u Puli, uz par nastupa Britt Floyda, ovo je bio savršen koncept. Taman je pokriven deo diskografije koji nisam mogao da čujem, uz naravno par vrlo poželjnih ponavljanja.
Oko pola 9, svetla u hali su se pogasila, te je bas linija označila početak One of these days. Verovatno najbolja Nik Mejson stvar u katalogu rada Pink Floyda. Stvar koja otvara Meddle, koju je bend izveo na svojoj čuvenom koncertu u Pompeji. Pošto se poslednji ton odsvirao, Nik se predstavio publici i šarmantno, kako to samo Britancima leži rekao ,,evo sviram 57 godina i toliko sam čekao da dodjem konačno u Beograd’’.
Nakon nje, usledela je Arnold Lane. Uz Mejsona, njegov bend čine Gaj Prat, sešn basista koji je radio sa Roxy Music, Geri Murom, Echo & the Bunnymen i drugima. Potom, na gitari je bio Geri Kemp, lid gitara za New Romantic i Spandau Ballet. Sa njima su još bili Dom Beken i Li Heris. Bend je zvučao jako usvirano, te niste imali osećaj da slušate kaver bend, već da slušate stvari Flojda u posebnom aranžmanu. Naravno, niko sem Gilmora nije niti će biti Gilmor, ali taj sustejn u tonu Geri Kemp je jako lepo znao da izvede.
Usledele su Fearless (na veliko oduševljenje navijača Seltika, odnosno Liverpula u dvorani), potom Obscured by Clouds, naslovna stvar istoimenog albuma iz 1972. Upravo zbog takvih dragulja je vredelo doći. Stvari koje ne bi ste čuli nigde drugde.
Usledele su Fearless (na veliko oduševljenje navijača Seltika, odnosno Liverpula u dvorani), potom Obscured by Clouds, naslovna stvar istoimenog albuma iz 1972. Upravo zbog takvih dragulja je vredelo doći. Stvari koje ne bi ste čuli nigde drugde.
Ređale su se When You're In, Candy and a Currant Bun i Vegetable Man (PF je nikada u svojoj karijeri stvar nije izvodio, a niti ju je Beret samostalno izdao) da bi usledeo jedan medli sa Atom Heart Mother. Naime, prvo je bend krenuo da svira If, da bi potom prešli u naslovnu stvar pomenutog albuma, te bi se nakon krešenda vratili u započetu If.
Potom, dok su iza benda obitavale slike Bereta i Rajta, na redu je bila (lični favorit koncerta) Remember a Day. Prvo poluvreme se okončalo sa Set the controls for the heart of the sun. Naravno da je počela sa čuvenim gongom, koji je 70ih Voters tukao.
Pauza se koristila za puš-piš predah, da se osveži grlo premoreno pevanjem, te su me u mraku pivskog reda dočekale Interstellar Overdrive i Astronomy Domine, phidolelično histerični par sa prvenca The Piper at the Gates of Dawn. Postoji snimak sa svirke kada se Beretu i ekipi za tu stvar pridružio Zapa. Ako je meni bilo neverovatno, mogu tek misliti kako je bilo u Belgiji 69te. Usledela je hard rok The Nyle Song.
Kao što sam naveo, Nikov bend nastupa sa dvojicom gitarista, a ponekad čak ni dvojica nisu dovoljna da zamene jednog Gilmora. Potom Burning Bridges, Childhood's End, Lucifer Sam, da bi konačno usledelo glavno jelo večeri. Nakon salate, sarmica, kiflica i gibanice, red je bio za pečenje. Devetnaesto minutni Echoes. Čuo sam ga kod Gilmora, ali ovde mi je Mejsonov bend odneo pobedu. Ljudi su se grlili, kao da slušaju kafansku sevdalinku, kada bi na red došao najlepši stih stih:
,,Strangers passing in the street,
By chance, two separate glances meet,
And I am you and what I see is me. ’’
Na kobajagi nećkanje oćemo – nećemo još da sviramo, bend je ispraćen ovacijama. Čak i kad je krenula prva stvar bisa See Emily Play, ljudi su i dalje tapšali i skandirali. Na stranu šou biz i sve, al verujem da je i bendu bilo super, da su i oni uživali da sviraju pred takvom publikom. Nije da hvalim svoje selo (lepše od Pariza, dabome) ali beogradska publika i dalje zna da nagradi i pohvali dobar nastup (poput Novickog 2005te u Areni).
Što kolega Vito reče, kao trešnjica na tortu, koja je već prelivena šlagom, odsvirana je Bike.
Bend se poklonio, publika se poklonila bendu i vreme je bilo rastati se.
Možda nismo saznali na kraju ko je Pink, možda je odlaskom Bereta i Rajta svaka ideja ujedinjenja benda pala u zaborav. Do duše, pre bi se i Rajt i Sid digli iz Hada, no što bi Voters i Gilmor zakopali ratne sekire, no to više nije ni bitno. Beograd je čuo tog jedinstvenog bubnjara, tog zadnjeg veznog, tog Ćabi Alonsa Pink Floyda.
Vredelo je čekati. Ideja ovakvih koncerata nas je mnoge održala u normali kada ništa nije bilo normalno.
Dočekali smo dan kada nas je Mejson iseckao na sitne komade.
