The Ipcress File [2022]
Nakon prve epizode brianske tv serije „The Ipcress File“, shvatio sam koliko mi nedostaje žanr špijunskog trilera, a da to nisam ni znao. Britanska kinematografija, je svakako jedna od najačih na svetu, ali u nekim žanrovima su gotovo neprikosnoveni ili bar u samom vrhu, poput istorijskih drama, krimi misterija „whodunnit“ tipa, ali i klasičnim, napetim špijunskim trilerima, koji se mnogo više oslanjaju na samu priču i atmosferu. negoli na akciju, kao što je ponajčešće slučaj kod američke kinematografije.
„The Ipcress File“ su obuhvatili sva tri gore napomenuta filmska žanra, imamo istorijsku dramu, jer je radnja smeštena u sam pik hladnog rata, period oko kubanske krize, zatim tu je prilična doza misterije, kao i špijunski zaplet dostojan najboljih trilera i to pre svega onih starijih iz 60ih i 70ih ali i onih novijeg datuma poput „Tinker Taylor Soldier Spy“.
Nakon prve epizode ta neodoljiva retro atmosfera 60ih, koju su do najsitnijih detalja, kroz scenografiju, kostime, fotografiju, savšeno odradili, povuče vas svojim šarmom i nostalgijom za prošlim vremenima. Već prvi pogled na glavnog protagonistu Harry Palmera (Joe Cole), stvara neki deja vu efekat, kao da gledam neki od starih, odličnih špijunskih filmova sa velikim Michael Cainom u glavnoj ulozi. Ispostavilo se da je nostalgija je samo odjek detinjstva, koje bilo protkano starim filmovima, od kojih je upravo jedan bio i „The Ipcress File“ iz 1965. godine, u kome baš Michael Caine glumi Harry Palmera, a koga sam se setio tek nakon pogledane prve epizode ove serije.
„The Ipcress File“ je prvi roman veoma popularnog engleskog pisca špijunskih trilera Lena Deightona, i objavljen 1962.godine. Ujedno je i prvi koji je ekranizovan, a nakon uspeha filma, i popularnosti žanra u tom periodu XX veka, još njegovih romana je ekranizovano u slede'im decenijama, što kao filmovi, što kao tv serije, od kojih je jedna od najsvežijih ekraniyacija mini tv serija „SS-GB“ iz 2017.godine, smeštena u paralelni univerzum u kome su nacisti pobedili u drugom svetskom ratu.
Tv serija „The Ipcress File“ je adaptracija inspirisana i romanom ali i filmom, recimo, dok je glavni protagonista u romanu bezimen, ime Harry Palmer dolazi od pomenutog filma, i Michaela Caine-a koji je izabrao baš to ime za lika kojeg je glumio. Postoji još popriličan broj razlika, što će svakako ovu tv seriju učiniti zanimljivom i onima koji su čitali roman (mada sumnjam da ima puno takvih) ili su gledali film.
Kao što sam napomenuo, jedan od glavnih aduta ove tv serije, bar onaj koji prvo upada u oči je vizuelni deo. Kada treba perfektno oslikati jedan istorijski period, britanci to rade najbolje. Sve je šaroliko, živopisno i odiše duhom 60ih, ili bar našom vizijom tog perioda, od scenografije, kostima, šminke, i svega ostalog što pripada tom vizuelnom aspektu.
Zatim imamo glumu, gde pored pomenutog Joe Cola, koji u ulozi Harry Palmera, tu je još i veoma dobra Lucy Boynton kao Jean Courtney, veoma inteligentna mlada žena iz aristokratske porodice, koja se nikako ne miri sa ulogom domaćice, supruge i jednostavno, lepog ukrasa, bogatog muža iz aristokratskih krugova. Odlični Tom Hollander je ovde u ulozi Mr. Dalby-ja, britanskog špijuna koji je na čelu jedne male, i veoma efikasne obaveštajen agencije koja deluje nezavisno od MI5 i MI6.
Radnja kreće otmicom britanskog naučnika koji je radio na razvoju neutronske bombe. Prve sumnje padaju naravno na glavne neprijatelje demokratskog sveta, u tom, a kako se čini i u sadašnjem, ali i budućem periodu, SSSR i njenog, po totalitarizmu i brutalnsoti, adekvatnog naslednika, Rusije. Harry Palmera regrutuju, iz vojnog zatvora, zbog svojih veza sa potencijalnim otmičarem, koga je Palmer upoznao dok je kao kaplar britanske vojske, veoma uspešno vodio crnu berzu u podeljenom Berlinu. Od tog trenutka razvija se narativ prepun neočekivanih preokreta i situacija, kroz koje promiču sociološki elementi koji više odgovaraju ovom trenutku, negoli tom vremenskom periodu, ali to je pristup koji je postao neminovan u najnovijoj filmskoj i tv produkciji.
Takvi detalji često mogu da budu prenaglašeni i da previše utiču na samo filmsko ostvarenje, pritiskajući ga aktuelnim temama sadašnjosti, ali ovde to nije slučaj. Imamo naravno kritiku britanskog klasnog sistema, u kome osobe poput Harry Palmera, niskog porekla, sina lučkog radnika i domaćice, i pored inteligencije, kao najbolji diplomirao matematiku na prestižnom britanskom univerzitetu, na svakom koraku nailazi na prepreke u društvu u kojem je klasno poreklo važnije od mnogih drugih ličnih kvaliteta. Bilo da je to školovanje, posao, način na koji se prema njemu odnose pripadnici više klase, sa kojima bi recimo po profesionalnom rangu trebao da bude u istoj ravni, ili čak i emotivne veze sa devojkom iz „više“ klase.
Drugi aspekt kome je sada posvećeno više pažnje su ženski likovi i uloga žena u tom preriodu. Pored Jean Courtney, u istoj agenciji imamo i Alice (Anastasia Hille) koja je takođe izuzetan operativac, ali se pažnja daje i na prvi pogled sporednim ženskim likovima za koje se ispostavi da imaju veoma važne uloge u špijunskoj igri.
Još jedan momenat je i uvođenje lika Paula Maddoxa (Ashley Thomas), očigledno špijuna, afroamerikanca, koji su tada bili veoma retki u Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA), što pokazuje i reakcija Jean Courtney, prilikom njihovog prvog susreta. Ipak, svi ovi detalji ni malo neopterećuju priču, već je čine interesantnijom, i predstavljaju jasnu kritiku tadašnjeg ali u priličnoj meri i sadašnjeg socio ekonomskog uređenja.
Osnovni narativ, kao i u romanu ili filmu vrti se oko psihološke tehnike „ispiranja mozga“ i programiranja ljudi, što je bilo veoma popularno u špijunskim romanima druge polovine prošlog veka. Verovatno su bile popularne i u špijunskim organizacijama širom sveta, i zasnovane su na psihijatriskim šok tehnikama koje je razvio dr. David Ewan Cameron u 50im godinama. Tim tehnikama, uz upotrebu specijalno pripremljenog audio vizuelnog sadržaja, pacijentu se izvesni sadržaj ponavlja u ogromnom broju, uz upotrebu bola, psihodeličnih droga i otrova, i time pokušava da se promeni njegovo ponašanje ili programiranje njegovog ponašanja. Tokom 50ih godina ova istraživanja pomenutog naučnika, nad psihijatrim pacijentima finansirala je upravo CIA.
Kroz šest epizode imaćemo puno neočekivanih preokreta i događaja, iz kojih jednostavno možete zaključiti da u svetu vrhunske špijunaže, ne možete ama baš nikome i ničemu verovati, a ponajmanje sebi. Sama radnja, iako, nema previše akcije, potpuno je u duhu britanskih špijunskih filmova, veoma je napeta, dinamična, i gleda se u jednom dahu. Idealna tv serija za bindžovanje.
