76 Days [2020]
23. januara 2020. godine, grad Wuhan u Kini stavljen je pod blokadu u pokušaju da se spreči širenje korona virusa koji je gusto naseljeni glavni grad provincije Hubei već učinio sinonimom najgore pandemije u više od jednog veka. Virus se već širio svetom u tišini i sejao strah gde god je stigao, ali neko vreme, Wuhan je bio najgore mesto na svetu.
Reditelj Hao Wu otvara film direktnim udarcem u creva, dok medicinska sestra, odevena u zaštitno odelo, trči bolničkim hodnikom i oprašta se od sopstvenog oca koji je primljen dok je umirao od virusa. Dok se ona raspada na komade, skrhana bolom i rida od tuge, njene kolege pokušavaju da je obuzdaju: „Morate se kontrolisati“, kaže jedan. Možda zvuči bezosećajno, ali od nje se očekuje profesionalizam, međutim, bol zbog gubitka oca je očigledno jači od svega. Na prvi pogled bolnice podsećaju na neku vrstu vanzemaljske ratne zone kojom patroliraju lekari i osobe koje su obučene u specijalnim zaštitnim odelima. Medicinske sestre su često primorane da telefoniraju voljenima, objašnjavajući im zašto je član porodice umro i kako da pokupe stvari koje su im ostale (naravno, nakon dezinfekcije). Ove scene su predstavljene iz krupnih planova, dok se medicinske sestre u zaštitnoj odeći bore da biraju brojeve na mobilnim telefonima i razgovaraju kroz slojeve zaštitnog materijala na sebi, a beživotna tela leže u pozadini.
Početne sekvence su poput žanrovskog filma - naučno-fantastični, horor, apokaliptični triler. Posmatramo bolničke radnike, zatvorene u zaštitnim odelima, tako da im vidimo samo oči iza maglovitih naočara, dok trče od jednog do drugog pacijenta. Na vratima bolnice očajna masa traži da uđe, ali preopterećeni radnici mogu istovremeno primiti samo nekoliko ljudi. Ove scene, sa zdravstvenim radnicima odevenim u zaštitna odela za celo telo, možda su pre par godina izgledale kao naučna fantastika, ali sada su postale uobičajene širom sveta. Dokumentarni tim koji je uspeo da se probije u ove bolnice je bio više nego posvećen, uključujući i medicinske radnike na prvoj liniji odbrane od korona virusa, izlažući se riziku da snimi ove potresne slike kako bi svet mogao da vidi. 76 Days postavlja gledaoce blizu lekara i medicinskih sestara dok se bore da kontrolišu implikacije Covida-19, istovremeno suočavajući se sa prilivom uplašenih pacijenata, virusom koji ne razumeju u potpunosti, i nedostatkom resursa.
Jedna od najvećih snaga filma je da, umesto da publici pruži doživljaj pandemije tuđim očima, Hao Wu uvodi publiku unutra i omogućava da iskusite sami: Kako je bilo biti jedan od lekara ili medicinske sestre u bolnici u Wuhanu? Kakvo je iskustvo pacijenta na jednom od odeljenja? Ipak, film nije potpuno bez svetlih trenutaka, iako ih je veoma malo. Jedan stariji gospodin pruža komično olakšanje u inače vrlo napetih i mračnih 93 minuta. Teško je uopšte zamisliti da ljudi žele pogledati ovu vrstu filma trenutno, kada nam je svima već ionako dosta svega, mada bih tvrdio da bi to možda trebalo postati obavezno gledanje. Biti svedok strahota koje su uzdrmale Wuhan (sada i ceo svet) znači razumeti bar donekle težinu ove uporne pandemije. Svako ko sumnja u sve to, očigledno ne shvata istinski intenzitet ove globalne pretnje koja nas je sve pogodila. Vakcine su sada dosta toga sprečile, ali i dalje živimo drugačije.
U ranim fazama (tada) nije bilo jasno kako se virus prenosi sa osobe na osobu i koliko je efikasna zaštitna oprema zapravo bila u zaštiti pojedinaca koji su bili redovno izloženi. Filmski stvaraoci i medicinski radnici stavili su svoj život na kocku, kako bi sačuvali ove dramatične trenutke koji će ući u istoriju, a samo to čini 76 Days neverovatno efikasnim.
Na kraju, Hao Wuova dokumentacija svega toga će sigurno postati istorijski zapis, koji je prikazao kako su bolnice u Wuhanu vodile brigu o bolesnima, u gradu u kojem je virus nastao. 76 Days je hrabar poduhvat, i film koji bi uprkos mučnim scenama trebalo da se pogleda.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Film Master.
