Benedetta [2021]
Svako ko je upoznat sa Verhoevenovim psihoseksualnim dramama kao što su Basic Instinct (1992) i Elle (2016), verovatno ima dobru ideju šta da očekuje od njegovih najnovijih izdanja. Film Benedetta je prvi Verhoevenov rediteljski napor od izlaska filma Elle iz 2016. godine. Taj film je takođe premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu. Kao reditelj, nisu mu nepoznate stvari kao što su „bezobrazan“ i „provokativan“. Za njegov novi film ispričaće priču zasnovanu na istini o lezbejskoj ljubavi i političkoj korupciji koju je preuzeo na sebe, labavo adaptirano iz knjige Judith C. Brown - "Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy" iz 1986. godine. Benedetta je premijerno prikazana u Kanu uz impresivan odgovor prisutnih. Zaradio je petominutne ovacije, kao i podeljene kritike. Pripremite se za Benedettu.
Osim što je sajam luksuza i klase, filmski festival u Kanu takođe se doživljava i kao mesto na kojem je sigurno prikazivati nečuvena dela koja se oslobađaju društvenih granica. U tom pogledu, Benedetta Paula Verhoevena je ona vrsta filma koja savršeno odgovara oznaci „to je kanski film“. Seks, nasilje, izdaje, moralna dvosmislenost, versko licemerje i, naravno, statua Device Marije su u centru filma. Ali, pre svega, to je oštra kritika trule istorije i manipulacije hrišćanske crkve - prikazano kako je crkva zapravo izgledala, tema o kojoj se i danas može raspravljati: „Ko odlučuje šta je božja volja?“. Bilo koji film koji uključuje ove religiozne teme sigurno će privući pažnju, ali ova spletka je posebno primamljiva znajući da je ovo film iz Verhoevenove kuhinje, skrčkan s puno začina. Od trenutka kada se uključite u priču, znate da vas čeka vraška vožnja. Od ptice koja vrši nuždu u nečijem oku, do drvenog kipa Device Marije uklesanog u dildo, može biti dovoljno da neke gledaoce otera s praga.
Sa kugom koja hara zemljom, Benedetta Carlini (Virginie Efira) pridružuje se samostanu u Toskani. Zapravo, prvo je upoznajemo kao izuzetno mladu osobu (Elena Plonka) dok je otac vodi u samostan i polaže „miraz“ opatici (Charlotte Rampling), a zatim se selimo vremenskom linijom od 18 godina napred kada je postala odrasla i stekla značajnu reputaciju u zajednici. Sposobna od malih nogu da čini čuda, Benedettin uticaj na živote drugih u zajednici je značajan, ali ubrzo počinje da pati od religijskih i erotskih vizija. U tandemu s Benedettinom serijom čuda je i dolazak druge časne sestre Bartolomee (Daphne Patakia), koja beži i traži utočište od svoje nasilne porodice. Sklona psovkama, ona ima malo iskustva u crkvenim formalnostima, a takođe počinje da oseća privlačnost prema Benedetti. Njihov odnos polako prerasta u romantičnu ljubavnu aferu dve žene, a borba za moć na scenu dovodi i papskog nuncija Alfonsa (Lambert Wilson) koji treba da presudi dešavaju li se u samostanu đavolje radnje ili su Benedettine vizije prave.
Lako je shvatiti da će ovakav film naići na kritike i razbesneti određene gledaoce, ili možda čak veliku većinu njih, svojim scenama potpune golotinje i erotike - svršavanja i golih sisa, od kojih većina scena uključuje žene. Nekima će sigurno biti sve to uvredljivo, a izgledi filma da prođe dobro na blagajnama je takođe neizvesno. S druge strane, najverovatnije je Verhoevenova namera bila da prikaže prirodnost seksualnosti i kako je ne treba cenzurisati, ali je pitanje koliki deo publike će ga razumeti u tome. Međutim, Benedetta ima veće probleme u priči od golotinje, golotinja je limunada naspram drugih stvari o kojima treba razgovarati. A u tu polemiku možda nije pametno ulaziti na ovakvom mestu. Benedetta nije film koji pruža sve odgovore, štaviše, puno toga ostaje nerazjašnjeno. Ali, luda kombinacija seksa, nasilja, intriga i religioznog ludila, diže Paula Verhoevena na nove visine.
Usidren izvanrednim izvedbama tri vodeće žene, ovo se i dalje smatra filmom „teške kategorije“ koji se takmičio za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu zbog svoje originalnosti i ozbiljnosti reditelja Paula Verhoevena. Teško ga je preporučiti, a još teže razumeti. Ovo je film koji se ne plaši da bude zaprljan, bez stida u svemu što stavlja pred nas. Mnogo intriga se kuva među svetim zidovima. Sve u svemu, sve ovo čini Benedettu najuzbudljivijim, najprovokativnijim delom koje je Paul Verhoeven napravio do sada. Verovatno nećete imati osećaj stida ili kajanja nakon završetka ovog filma ukoliko ga budete gledali, ali ako se ipak budete osećali krivim, uvek postoji ispovedaonica gde možete da odete.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Film Master.
