The President's Last Bang [2005]
Nema sumnje da je Sang-soo Im pre desetak godina stvorio delo koje ima i umetničku i istorijsko-biografsku vrednost, i koje će sa godinama zasigurno biti kao kvalitetno vino.
Najbolja stvar koju valja uraditi kada vam intuicija veli da pred sobom imati malo umetničko remek-delo je da ne čitate previše o njemu. Samo par osnovih natuknica je dovoljno. Fakat je činjenica da The President's Last Bang na prvu loptu i odmah razumeju ljudi koji su bar nekoliko godina živeli u totalitarnom sistemu ili pod bilo kakvom vrstom političko-društvene represije. U tom smislu ovo je A MUST-SEE, koliko god to danas otrcano zvučalo.
Autor filma imao je pred sobom izuzetno težak posao i zadatak u pokrivanju najkritičnijeg vremenskog perioda u istoriji Južne Koreje. Celokupna fabula stesana je okviru 24 časa. Umesto pukog naklapanja, nabrajanja i historičenelovskog prepričavanja, Sang-soo Im koristi nekonvecionalnu metodu, a to je tradicionalni azijski crni humor. I to ima zastrašujući efekat. Na momente ostajete apsolutno zbunjeni i zatečeni događanjima na platnu (ekranu). Neki fakti izgledaju malo reći čudno, neverovatno ili krajnje nepredvidivo... a opet su istiniti!
Pokušaj "plišane revolucije" specijalne službe Koreje u to vreme se sukobljava, u okviru par sati, sa ipak najvećim monstrumom totalitarizma, koji predstavlja Armija. Na kakvim staklenim nogama stoje takvi sistemi, Sang-soo Im sjajno dokumentuje. I ne samo to. Svaki kadar je temeljito osmišljen, promene tempa su mudro implementirane, ali ono što fascinira je činjenica da reditelj Im nikada ne zaboravlja da je film pre svega umetničko delo, shodno tome uspeva da na pravi način dočara i samu lepotu pokretnih slika.
Poseban segment predstavlja krajnje eruptivno-katarzični dramski pik, koji prikazuje koliko je teško oduzeti ljudski život, ma koliko bilo veliko i zlo čudovište koje stoji ispred vas. Sjajna je i scena u kojoj predsednik Park proziva Amerikance i tadašnjeg njihovog predsednika Kartera zbog stalnog pritiska da Koreja krene putem demokratizacije: "Pa šta hoće oni? Koliko demokratija imamo danas (u pitanju je 1979. god.)? U.S.A., Kanada, Novi Zeland, Australija, par zapadno-evropskih, u Aziji samo Japan, u Africi nijedna, u Južnoj Americi nijedna. JA BAR IMA OPOZICIJU!" Kakva bizarna činjenica!
