Proždirač Gradskog Sunca u Reci Svetlosti
Deveti album psych-folk sastava Woods, kao i svaki prethodni, predstavlja krunu njihovog dosadašnjeg neumornog rada, samo što se na njemu band značajno udaljava od prepoznatljive matrice koja je obeležila prvu deceniju njihovog postojanja. Odmah je na prvoj pesmi "Sun City Creeps" jasan stilski pomak ka reggaeu i jazzu, uz afro ritmove i ostrvske trube. Iako u startu zvuče značajno drugačije, Jeremy Earl i ekipa su definivno zadržali osnove u popu iz 60-ih i Amerikani, na isti onaj način na koji se Calexico poigrava sa meksičkim melosom. Ovo je u velikoj meri zasluga basiste i multi-instrumentaliste Jarvisa Tavenierea, čija je čudna produkcija uvek davala specifičan osećaj prethodnim albumima. Ovde mu boravak u kvalitetnom studiju omogućava da dostigne tehničko savršenstvo i neke nove visine, forsirajući Erla da peva još efektnije i izražajnije. Woods se ne odriču ni zaraznih pop melodija, kao što su "Politics of Free" i "Hollow Home", dub zvuk je domintan na "Can't See At All" i "The Take", neo-Kraut moment na "I See in the Dark", dok je "Morning Light" opuštena nakantričava balada. Najizbalansiranija je "Creature Comfort", koja ima sve sastojke klasičnog indie pop hita.
City Sun Eater in the River of Light je definitivno čudno ime, ali jako dobro pristaje ovom LPju. Možda je prvi utisak da je ovde nabacano previše različitih stilova, ili da je psych-amerikana okvir previše konzervativan za ovakve eksperimente. Nasuprot tome, svako sledeće slušanje ovog albuma donosi nešto novo i izbacuje u prvi plan neku drugu pesmu, u zavisnosti od raspoloženja ili okruženja. Zbog toga nijedan singl neće biti onaj pravi, jer se ovakve stvari slušaju na pravi način samo u kompletu. Kao i svaka prava psihodelija.
