The Joy Formidable - Into the Blue [2021]

Sep 10, 2021

The Joy Formidable

Into the Blue

Hassle Records / 2021

8.1

Velški indie rock trio The Joy Formidable postoji već, još malo pa 15 godina. Iza sebe imaju 5 albuma računajući i ovogodišnji „Into the Blue“. Na scenu su se probili dobro prihvaćenim „The Big Roar“ iz 2011.godine. Zatim su usledili sasvim pristojni i dobri albumi „Wolf's Law” (2013), “Hitch” (2016), “AAARTH” (2018), koji nisu mnogo odskakali po kvalitetu.

I pored toga što je njihov distrozirani, melodični gitarski zvuk nešto što meni lično poptuno odgovara, a povrh svega, što ja uvek favorizujem i dajem šansu britanskim muzičarima a posebno onima koji dolaze iz Škotske, Irske i Velsa ovaj bend je meni nekako ostao potpuno ispod radara.

Ono što mogu, na prvo slušanje svih propuštenih albuma da zaključim je, da mi nije baš jasno kako ovaj bend nije popularniji. Imaju sve kvalitete jednog dobrog indie rock benda koji naginje ka mejstrimu, poput recimo The Raveonettes ili Yeah Yeah Yeahs. Veoma dobar ženski vokal, inteligentne i nimalo dosadne melodije, koje nasuprot mnogim njihovim puno poznatijim kolegama sa nezavisne scene ni malo ne zvuče jeftino ili su pak potopljene u čamotinju i tugaljivo samranje. Sve ovo važi i za one sporije, emotivnije pesme.

Bend su 2007. godine osnovali Rhiannon "Ritzy" Bryan, glavni vokal i gitara i Rhydian Dafydd na bas gitari. Rhiannon i Rhydian su prijatelji iz detinjstva, a kasnije, nekoliko godina i emotivni par. Na početku muzičke karijere svirali su zajedno u mančesterskom bendu Tricky Nixon. Nakon raspada tog benda vratili su se u rodni velški gradić Mold, inače rodno mesto fenomenalnog velškog glumca Rhysa Ifansa, gde su osnovali bend The Joy Formidable zajedno sa bubnjarom Justin Stahley-em koga je 2009. godine zamenio sadašnji bubnjar Matthew James Thomas.

Peti album ovih velšana nastao je u njihovom rodnom gradu, ali je snimljen u državi Utah u SAD, i čijim pustarama, na usamljenoj farmi Bryanova povremeno živi poslednjih nekoliko godina.

“Into the Blue” je album koji vam se već na prvo slušanje dopadne ili ne. Za naslovnu numeru “Into the Blue” može se reći da je školski primer dobre gitarskog alternativnog ruka. Topao vokal Bryanove dominira pesmom, pritajene gitarske linije transformišu se u talase distrozija na refrenu, uz snažnu bas liniju i čvrsti ritam. Veoma dobar detalj je kratak momenat kada se prepletu vokali Ritzy Bryan i Rhydian Dafydd-a.

“Chimes” je mnogo direktnija i agresivnija pesma, na momente frenetične gitarske linije ispod režećeg gitarski rif, gromoglasni tutanj ritam sekcije, kratak predah uz kratku klavirsku melodiju, sve u svemu odlična gitarska stvar. “Sevier” ide na stepenicu više, što se čvrstine tiče. Uz mračniju atmosferu od svojih prethodnika, žestok ritam kliži ispod besnog gitarskog rifa koji na momente nosi eho Tom Morelove gitare u Rage Against the Machine koji pesmu boji industrial muzičkim teksturama.

“Interval”, “Only Once” su gitarske pesme koje ljubitalje ovog žanra hvataju na prvo slušanje, “Bring it to the Front” donosi malo kompleksnije harmonijske i melodijske detalje, dok “Back to Nothing” potpuno ulazi u shogaze vode i donosi duh muzike bendova poput Slowdive-a.

“Gotta Feed My Dog” je momenat u kome bend, na sasvim pristojan način poigrava sa svojim zvukom. Šaputavi vokal Bryanove i tamne gitarske melodije tokom strofa i čvrsti rifovi i ritam na refrenima menjaju atmosferu čine koktel koji bi mogli opisati kao The Cure i Muse, iz onog perioda kada su ovi drugi pomenuti, stvarali dobru muziku.

Od tipične gitarske forme na ovom albumu odstupa samo tiha akustična i veoma dobra “Something New” na kojoj glavne vokale preuzima Dafydd.

Iako na prvo slušanje može se steći utisak da je ovo tip albuma u kome su sve karte odmah otvorene, ipak ima tu mnogo više toga što dolazi pažljivijim slušanjem. Režeće distorzije jesu u prvom planu, ali ima tu mnogo više zvučnih slojeva nego što se stiče utisak na samom početku.

Pored povremenih momenata na klaviru ili sintisajzerima, koji su uglavnom, negde u pozadini, kao i svi stali elementi veoma pažljivo uklopljeni u celinu, tu su pre svega veoma dobre gitarske linije, solo deonice, vokalne harmonije, odlična produkcija ritam sekcije koja tutnji baš kako treba ili kraće rečeno, aranžmani svake od pesama su pedantno skrojeni, utegnuti i ispolirani na pravi način nude mnogo više nego što se svakom novim slušanje otkriva. Pravi primer je i pesma “Left to Soon” koja zatvara album. Kreće lagano, uz bubanj koji grmi od samog početka i noseći besprekoran vokal i gitarsku liniju koja lebdi preko distroziranog rifa, vodi pesmu do eksplozivnog, tenzijom nabijenog krešenda pre laganog fejdouta.

“Into the Blue” možda većinu slušaoca neće ostaviti bez daha, ali to ne znači da ovo nije album u kome se može uživati. Naprotiv, “Into the Blue” je veoma dobar album, koji sa svakim novi slušanjem zvuči sve bolje, a The Joy Formidable su pravi primer kako treba da zvuči jedan dobar gitarski indie/alternativni rock bend.