Inside Llewyn Davis [2013]
Ovaj film braće Koen predstavlja tragikomičnu priču o izvođaču američke folk muzike iz Grinič vilidža i problemima sa kojima se susreće dok pokušava da svoju karijeru ostavi u životu. Film je smešten u rane 60-e godine prošlog veka, otprilike u vreme pred pojavljivanje Boba Dilana i predstavlja na neki način blago satiričan pogled na folk podkulturu tog vremena u celini.
Luin Dejvis, glavni karakter, navodno, oslikava u velikoj meri život folk pevača pod imenom Dave Van Ronk. Kako, iskreno, ne pratim američku folk scenu, neću ulaziti u dublje objašnjavanje detalja iz njegove muzičke karijere. Bitno za ovo filmsko ostvarenje je da se cela priča odigrava u otprilike nedelju dana života mladog Luina. Njega je maestralno portretisao ulogom Oscar Isaac, a kinematograf Bruno Delbonnel (koji je radio na filmu Amelie npr.) je sjajno prikazao Njujork 60-ih sa dosta utišanih boja.
Radnja je smeštena u jednu hladnu zimsku nedelju, a događanja se smenjuju od priče i analize samoubistva preko abortusa i ličnih tragedija do propadanja jedne profesionalne karijere. Prilično mračne teme koje u sinergiji sa vremenskim efektima daju jednu tužnu sliku i sve bi to bilo poprilično mučnu gledati da nije Oscar Isaac briljantnom glavnom rolom učinio i začinio film do doze prijatnosti u gledanju. Njegova nespretnost i neodgovornost izaziva osmeh i poimanje njegovog karaktera svodi skoro na infantilni nivo. Braća Koen ga baš maltretiraju u filmu. Odmah na početku filma biva prebijen od strane nekog lika u uličici iza folk kluba. On nema odgovarajući kaput za hladnu zimu, njegove čarape su mokre, kelnerica ga tretira kao otpad kada ode na kafu, njegove šale su bezveze...
Luin ima određenog talenta ali očigledno nedovoljno za napredak i uspeh na tadašnjoj sceni. Ogrebe se neku lovu od sitnih tezgi u vidu snimanja nekih popularnih pesmica za pop izvođače. U jednom trenutku pokušava da uspe u Čikagu i odlazi do poznatog producenta u nadi da će dobiti šansu. Istrajnost u toj ideji će ga koštati i njegov talenat tone u mediokritet. Poniženja je sve više i ti udarci su sve jači i jači.
Pravi uvid u život Luina Dejvisa – od njegove umetničke ambicije pa sve do raznih kompromisa i očaja koji kao po pravilu, stiže na kraju.
Kao što sam ranije naveo, film je smešten na samom početku jedne muzičke revolucije i to je još jedan od parametara koji će ulogu Luina Dejvisa u celoj priči smanjiti na mikroskopsku veličinu. U toj novoj postavci neće biti mesta za bradate folk pevače sa akustičnim gitarama koji izvode pesme koje (kako Luin Dejvis sam kaže u jednom momentu u filmu ) “nikada neće biti nove i koje nikada ne zastarevaju”.
Braća Koen su, po svemu sudeći veoma uspešno, posvetili ovaj film toj i takvoj grupi neznanih umetnika kojih je bilo mnogo i koji su činili osnove muzičke scene 60-ih godina prošlog veka. Luin Dejvis je jedan od tih neopevanih i nepoznatih “heroja”. Takođe, ovo je i hronika neuspeha i promašaja, intimni portret pevača koji zapravo nikuda neće stići i koji svuda nailazi na slepe ulice.
