The White Lotus
HBO kao jednu od svojih udarnih serija ovog leta izbacio je sagu o košmarnom letovanju na Havajima nazvanu The White Lotus.
Autor Mike White nas nakon Beatrise na večeri, još jednom vodi u svet klasne polarizacije, gde se sudaraju mračni i izgubljeni karakteri sa obe strane spektra, u naizgled bajkovitom univerzumu buržoaske uravnilovke ostrva iz snoviđenje generacija i generacija mladih Amerikanaca.
Teme klasne segregacije, rasnih podela, čarki i nerazumevanja, inertnosti liberala, nezainteresovanosti bogatih za probleme siromašnih, eksploatacija i ismejavanje domorodačkih zajednica provejavaju serijalom, ali ne u meri koja opterećuje narativ, već prilično suptilno, gde gradacija svakog karaktera ima za cilj da ogoli crnilo mračne duše u na površinu izbaci suštinu ljudske patetike i sebičnjaštva.
U toj situaciji potpuno je svejedno da li je kamera na bogatoj porodici, koja svoju disfunkcionalnost pokušava da redukuje liberalnom retorikom i kvaziotvorenim odnosom, dok svoj prostor za večenje izlaske dele i sa mladim bračnim parom, koji će se tek na ovom putovanju bolje upoznati, odnosno starijom gospođom željnom pažnje sa ozbiljnim problemima zavisnosti od alkohola.
Zaplet biva začinjen i osobljem rizorta u kojem dominira neurotični šef, spreman da se na svoj način zabavlja sa posetiocima hotela.
The White Lotus deluje inertno i nezainteresovano da zabavi posmatrače, ali zapravo šalje prilično ozbiljne poruke, koje nisu naročito sveže i nepoznate, pa u tom segementu ne leži kvalitet, već se on krije u tragikomičnim likovima i njihovoj minucioznoj karakterizaciji, pa tako serijal poentira pre na izvedbi, nego li na poruci.