Anželika - Žerar de Nerval
Ljubavni roman. Zvuči šuplje; miriše na prastare i nikada zaista očišćene školske klupe u koje se zavlači pogled koji ga krišom čita na dosadnom i suvišnom času.
Hrapav na dodir, bezukusan i uvek isti, kao i svakodnevni ženski poslovi.
Roman o ljubavi. Zvuči skoro uzvišeno, duhovno i intelektualno, romantičarski a ne romantično. Filozofski, čak. Nije sastojak zaprške.
I posle skoro dvesta godina, Nervalovi romani o ljubavi, ako se uvek drugačiji spoj nekoliko paralelnih priča, isprepletanih sa snovima, vizijama, sećanjima, mitovima, lirskim i pesmama u prozi, umecima u dokumentarnom, reportažnom ili predavačkom stilu uopšte mogu nazvati romanima, ne prestaju da deluju neobično i zagonetno - kao ne sasvim zapamćen san koji ne da mira budnoj svesti, kao magla na horizontu koja ono što se nejasno vidi čini intrigantnim, primamljivim, izazovnim. Anželika, Aurelija, Adrijena, Silvija, Pandora ... - većina Nervalovih proznih tekstova se i zove po njima. U ovim se imenima nalaze likovi jedne protejske žene, ogromne, protežne i neuhvatljive. Njeno je telo čas hram, čas vrt, čas omamljujuće isparenje. Dok na nivou realnog i realističkog postoje kao neostvarena ili neuzvraćena ili izgubljena ljubav, kao glas čija se ispovest čita posle mnogo decenija, kao glasina ili priča koja se slučajno čuje, kao san ili vizija ili nešto, neznano šta između toga dvoga, na nivou teksta u celini, ovi ženski likovi i ova imena imaju nebrojeno mnogo značenja i mnoštvo različitih funkcija. Sveprisutne, čak i kada se pripovest od njih udalji, da bi, kao u Anželiki, govorila o nekim lokalnim običajima ili o bibliotekama i bibliofiliji, one u sebe primaju i svojim likom prelamaju, umnogostručavaju i mitologizuju sve na šta Nervalovi pripovedači u svojim lutanjima i traganjima nailaze, tako da njihova, "muška" potraga, ma za čim bila, u suštini biva potraga za ženom i to ženom koje nema jer je ili odavno mrtva, ili je imaginarna ili je sećanje na nečiji negdašnji, nepovratno nestao, detinjski lik.
Anželika, prva od "Kćeri vatre" (kako je Nerval nazvao zbirku svojih dela, izdatih kao celina 1853) kao priča o traganju za jednom knjigom i za istorijom, postaje priča o traganju za ljubavlju i voljenim/voljenom kroz prostor i vreme podjednako i istovremeno.
Sačinjena iz mnoštva fragmenata u obliku pisama, stilski i tematski različitih, koje pripovedačeva potraga povezuje i ulančava, Anželika, na svega stotinak stranica, sadrži nekoliko novela, legendi, anegdota, eseja, odlomaka narodnih pesama, etnografskih zabeleški, memoarskih crtica, ispovest, putopis ... pretvarajući pripovest u skup ekskursa oko isprekidane linije Anželikine ljubavne priče, koja se preliva o priču o nemogućnosti da se stvarnost, i kao aktuelna i kao istorijska stvarnost, do kraja i jednom zauvek razluči od imaginacije i fikcije.
Ljubav, istorija, pisanje - (bar) tri međusobno isprepletane odiseje - tri dugotrajne, uzbudljive, mukotrpne i neizvesne avanture na putu do Itake, kao cilja i željenog staništa, gde se tek treba izboriti za tu želju i dokazati svoje pravo na nju.
Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub Knjigoljubaca.
