French Exit [2020]
Azejzl Džejkobs (Azazel Jacobs) filmom multisugestivnog naslova French Exit pravi do sada svoje ubedljivo najuverljivije ostvarenje, a ujedno i delo koje će u mnogome obeležiti snažan performans Mišel Fajfer (Michelle Pfeiffer).
Za razliku od prilično sterilne atmosfere njegovog prethodnog naslova The Lovers, koji je samo u manjim obrisima pokazao Džejkobsov talenat, French Exit je film koji se ne plaši da koketira sa fantazijom, mistikom i komedijom, i uz jasno karakterno obojene likove, donosi priču o finalnom raspadu jedne aristokratske porodice, gde vremešna, ekscentrična i vazda cinična Frensis (Mišel Fajfer) svojom destruktivnom harizmom jednako šarmira i iritira svoje bližnje, a kao najveća žrvta njenog kaprica biva njen sopstveni sin i naslednik.
Ali, French Exit nije jednodimenzionalna patetična drama, već je to multilevelna karakterna studija i mnogo više podseća na filmove novije francuske produkcije, negoli na holivudske uradke, i to ne samo zato što se dobar deo filma odvija u Parizu, jer Džejkobs ne koristi previše pariske ekseterijere, već najveći deo svoje storije smešta u umereno luksuzan apartman, gde Frensis traga za dušom svog pokojnog muža uz pomoć gatare, koja se nalazi u njihovom crnom mačoru, usput trošeći nasumično ostatke njihovog bogatstva.
Džejkobov film je pun efektnih dijaloga i dozirano zabavnih doskočica i scena u kojima dopušta Fajferovoj da cinizam, impulsivnost i afektiranost svoje junakinje minuciozno inputira u najbolji performans svoje bogate karijere, ali čak i ako stavimo Fajferov lik po strani French Exit funkcioniše kao potentna drama o dostojanstvenom padu buržoazije.