L.A. Woman: 50 godina mračnog i mističnog remek-dela benda The Doors
’’Pesme Dorsa su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe nastaje trenutak tišine. Nešto novo ušlo je u prostoriju”.
Jim Morrison
’’Dorsi su pravili album kakav je Džim želeo, a ne ono što se očekivalo. Dorsi su po Džimu bili bluz bend, a ne pop grupa“.
Bruce Botnick
Gramofonska igla klizi vinilom. Čvrsta, zgusnuta struktura poslednjeg albuma legendarnog američkog benda The Doors naprosto izbija iz rilni gramofonske ploče, uvodeći me hard-rock-blues tonovima u poetski svet Džima Morisona, granična područja mogućeg i bolno proživljenog. Vrata neobičnog sveta Dorsa otvaraju se preda mnom, odvodeći me tokovima jednog burno proživljenog života na kraj noći, tamo gde prestaju strah i fine laži...
... Gledano iz istorijske perspektive, ovo vreme će verovatno podsećati na doba trubadura u Francuskoj. Sigurno će izgledati neverovatno romantično. Mislim da će buduće generacije smatrati da smo mi bili veoma dobri, s obzirom na mnogobrojne promene do kojih se došlo u naše vreme a kojima smo upravljali sa toliko duha. Ovo je kulturna i duhovna renesansa poput one na kraju epidemije kuge u Evropi kada je bila desetkovana polovina stanovništva. Ljudi su tada igrali, nosili šarenu odeću. Sve je podsećalo na neko neverovatno proleće…
... Ogoljena, simbolističko-romantičarska lirika, prožeta snažnim emotivnim nabojem i mračnim, sablasnim vizijama, svetom demona koji su sve vreme proganjali hipersenzitivnog pesnika na njegovom beskompromisnom putu samouništenja i preterivanja( koji bi ga, eventualno, da je poživeo još koju godinu odveo u blejkovski zamak mudrosti kroz pročišćena vrata percepcije), underground slikama Los Anđelesa i unutarnjim lomovima Morisona - jahača na oluji i razočaranog buntovnika na obroncima lagane kapitulacije, prelama se kroz bitničke, surovošću nabijene tonove ovog vanvremenskog albuma...
,, Doputovao sam u Ameriku
da trampim bisere za zlatni krčag
u L Ameriku!
Hajde, narode, ne gledaj me tako pokislo
veliki vrač je stigao u grad,
doneću vam kišu, promeniti sreću,
naučiti te L Ameriko
kako da nađeš sebe...”
Godine autodestrukcije i života na ivici, s jedne strane, te stalnog muzičkog napretka benda i kreativnog uspona Morisona kao poete i umetnika, s druge strane, doneli su svoj autentični plod - album L.A Woman, 1971. godine, nešto tako bolno iskreno, kreativno i nadahnuto, otrgnuto iz prolaznosti vremena i postavljeno kao temelj muzičkog pokreta i izraza jednog vremena. Svedočanstvo koje kroz vreme postoji samo za sebe i govori o jednom neobičnom životu, buntu i poetici nedosanjanog. Album je sniman i miksan u periodu od novembra 1970. godine do februara 1971. godine ( mada je gotovo sve bilo završeno za samo dve nedelja rada u studiju). Nakon početnog haosa i depresije, vezane pre svega za činjenicu da je Morison sve više gubio interesovanje za dalji rad sa bendom( u kandžama industrije i vlasti koja ih je proganjala kao potencijalnu opasnost za sistem, naročito posle incidenta na koncertu u Majamiju 1. marta 1969.) i lagano tonuo ka konačnoj autodestruktivnoj ’’kapitulaciji“, te odlaska dotadašnjeg producenta Rotčajlda, rad na poslednjem ’’The Doors“ albumu počeo je pod nadzorom producenta Brusa Botnika, dotadašnjeg saradnika Pola Rotčajlda. U improvizovanom ’’The Doors workshop“ studiju u Los Anđelesu krenula je jedinstvena bluz priča, labudova pesma i jedan od najboljih albuma svih vremena – ’’vrisak leptira“ Džima Morisona. Bend su zvučno upotpunili i kvalitetom uzdigli na još viši nivo (čistokrvnog ritam i bluz dodira) bas gitarista Jerry Scheff (ex Elvis Presley bend) i teksaški ritam gitarista Marc Benno, vrativši bend i njihovu jedinstvenu muziku bluz korenima...
,, Jahači na oluji,
u ovoj kući ste rođeni,
u ovaj svet ste bačeni
kao psi željni kosti,
kao glumci željni uloge,
jahači na oluji...”
