Pixie [2020]
Kada na jedan prilično amaterski način pomešate narativne moduse, po kojima operišu Gaj Riči i Kventin Tarantino, dobijete krimi komediju Pixie, koja ni milimetar ne koristi bogatstvo irskih krajolika, već pokušava da u koliritni ambijent implementira prilično naivan zaplet.
Pixie je mlada Irkinja, koja pokušava da osveti smrt majke i pobegne iz čamotinje irskih vrleti u nekadašnju kolevku slobodne ljubavi i hipi aktivista – San Francisko.
Međutim, sukob njenog trenutkog i bivšeg dečka u vezi nje, a sve na zadatku krađe bogate isporuke droge iz Afganistana, koja se odigrava pod okriljem katoličke crkve, dovodi do tragičnog obrta događaja, vodeći nas u beskonačni niz iritantnih brutalnosti i još više nepodnošljivih sporednih likova, koji nikako ne uspevaju da se ispetljaju iz one liner mudrijaški motivisanih dijaloga iz scenarija Prestona Tompsona, gde taj isti mladi scenarista svoju neskrivenu fascinaciju Ričijem i Tarantinom vrlo često izjednačava kopirajući tok naracije, ali i rabeći i zajmeći karakterizaciju likova od poznatijih kolega.
Tako disfunkcionalna porodica biva samo paravan za trgovinu narkoticima, oružjem, kikirikijem, indijskim orasima, intergralnim brašnom, speltom, heljdom, štapićima od cimeta, japanskim nudlama i ko zna još čim, dok su i svi epizodisti, od glupih i naivnih do zlih i prepredenih, upleteni u kriminalne aktivnosti u jednoj običnoj selendri da se čovek s pravom zapita postoje li negde organi zakona i reda u Irskoj ili je ta naizgled naivna postojbina šuma i jezera samo jedno predvorje pakla iz kojeg je sve ono što vredi odavno uteklo... uključujući policiju.
Ne pomažu tu epizodisti Kolm Mini, Dilan Moran ili Alek Boldvin, koji autorskom tandemu otac-sin Barnabi-Preston Tompson, služe samo kao hrana za sopstveno iživljavanje nad dosadnim karakterima u vazda neinventivnoj dramatizaciji, koja se završava tragikomičnom tiradom u vidu oružanog obračuna u crkvi od cirka 50 kvadratnih metara, koju su autori ispunili svim onim čobanima što su mogli da pokupe sa obližnjih oranica, a kada su ih poskidali s traktora, otkinuli sa plugova i otresli iz šugavih gunjeva, odenuli su im svešteničke odore ne bi li od komedije što efektnije parodirali slow motion obračun iz Wild Bunch, kako bi sebi zacementirali titulu jednog od najidiotskijih filmova godine.
