Luxor [2020]
Auditorijum zasićen bombastičnim naslovima, napucanim gomilom specijalnih efekata i visokom produkcijom, kao i frenetičnim tempom, nalazi ultimativni eskapizam u meditativnim filmovima kao što je Luxor, ostvarenju britanske autorke arapskog porekla Zeine Durre.
Britanski hiriurg Hana, iznurena dešavanjima i poslom na jordansko-sirijskoj granici, odlazi nakon 20 godina u egipatski Luxor, kako bi pokušala da na kraći vremenski period odagna probleme i izvrši neku vrstu introspekcije.
U startu Hana dane provodi u obilasku kulturno-istorijski značajnih lokacija (mahom katakombe i grobnice), dok noći provodi uživajući u piću, u hotelskom laundžu. Stvar se drastično menja kada u njenu avanturu slučajno uđe davno zaboravljena ljubav...
Luxor nije romantična drama, niti komedija ili avanturistički film, već nam Durra donosi jedan kontemplativni dramski esej o propuštenim prilikama u formalnom smislu, ali suštinski Luxor isporučuje antonionijevski manifest o ništavnoj praznini egzistencijalne teskobe, bez želje da se autor istinski meša u sudbine njenih junaka, ostavljaući ih tako na pustom ostrvu iluzije o snovima, koji ljubav prepoznaju kao poktretački impuls sposoban da menja svet.
Ako stavimo na stranu suštinsku poruku pokretnih slika, koje svakako pružaju i izuzetan vizuelni užitak, Luxor može da podseti na određene radove Abasa Kjarostamija, ne samo zbog scenografije i koloritnih lokaliteta, već i zbog narativne matrice pune linearne jednostavnosti i meditativne opuštenosti.