15 - ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE
Priredili Dina Hrecak i Susumu Katagava
Tanesi se, polako ali sigurno, pretvara u relevantnog izdavača horora u Srbiji. U ovom osvrtu usredsrediću se na njihov značajni doprinos predstavljanju japanskog horora našim čitaocima. Budući da se oni nisu precizno diversifikovali i brendirali kao žanrovski izdavač, ljubiteljima horora su možda i promakle neke njihove knjige zato što nigde na njima, u najavama i u dizajnu korica, ne piše decidirano, niti je dizajnom i ilustracijama nagovešteno, da je sadržina od moguće relevantnosti za ljubitelje horora.
Evo, na primer, ako vidite ovaj naslov (Đunićiro Tanizaki: SEDAM JAPANSKIH PRIČA) i ovu relativno običnu koricu (Japanka sedi pod suncobranom), teško da biste pomislili: „Hej, evo nama japanskog horora!“ A njen sadržaj, verujte mi, preporučujem kao itekako vredan, i u opšteknjiževnom, ali i u uže-stručnom, žanrovskom, hororičnom smislu…
Takođe, Tanesijeve dve ANTOLOGIJE SAVREMENIH JAPANSKIH PRIČA, 25 i 26, sadržale su i poneku horor priču – npr. u 26 imate dve odlične od Suzukija Kođija, uključujući onu po kojoj je rađen film DARK WATER.
Mislim da se ponešto hororično provuklo i u ovom izboru - 14 ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE NAUČNO-FANTASTIČNE PRIČE, ali njega sam tek načeo, ne i dovršio, pa za sad ne mogu da potpišem.
Uglavnom, posle takvog, postepenog i neeksplicitnog uvođenja horora, Tanesi je definitivno otvorio horor karte u izboru od pre nekoliko godina pod naslovom 13: ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE koji je sadržao upravo to: trinaest priča strave i užasa od strane sedmoro nagrađivanih pisaca: Edogava Ranpo, Tecu Jano, Sakjo Komacu, Rjo Hanmura, Kođi Suzuki, Joko Ogava i Ocuići.
Ta knjiga je krajem decembra 20202. doživela i nastavak, i o njemu ću sad reći nešto konkretnije, jer sam knjigu upravo sa uživanjem pročitao. Zvanična najava kaže:
„Japanski horor pokazao se kao neiscrpan žanr koji uvek ima nešto novo da ponudi, stoga je pred vama još jedno izdanje kratkih priča strave i užasa sa drugog kraja sveta – Аntologijа savremene japanske horor priče 15. U ovoj knjizi čekaju vas neki do sada već poznati majstori žanra (Edogava Ranpo, Kođi Suzuki, Ocuići), kao i neki pisci čiji će vas izlet u horor možda iznenaditi… sa izborom priča od koga će vam se, kako očekujemo, dići kosa na glavi…
„Od ironije do straha koji grči utrobu, od nevinosti do okrutnosti, ova knjiga predstavlja pravi ringišpil najraznovrsnijih emocija, događaja i likova. Ona vodi iz svetla u tamu i iz tame na svetlost, ogoljuje najskrivenije delove duše, rasvetljuje bizarno, nemoguće, jezivo, zastrašujuće, nepojmljivo, na vrlo japanski način – ovde nema nametanja moralne vrednosti niti suda, nema pretendovanja na to da autor zna koji je ispravan put, dobro i zlo nisu univerzalne, dijametralno suprotstavljene kategorije, već tek prolazna stanja koja u svom zbiru čine ljudski život. Može se dogoditi da vas ono što je jezivo nasmeje, očekivano iznenadi, a nešto sasvim obično prenerazi.“
A ja kažem: ovo je odličan izbor koji pruža vrlo dobar uvid u modalitete japanskog pristupa hororu, od klasičnog do modernog. Malo je više zastupljena psihopatologija a nešto manje natprirodna strava, ali čak i tamo gde nema duhova i demona uglavnom se ne radi o suvom realizmu, već o osobenoj japanskoj vrsti nadrealizma, sa likovima i dešavanjima vrlo stilizovanim i „većim od života“.
Klasika je prisutna u vidu dve priče Lafkadija Herna, zasnovane na japanskom folkloru, što će reći da u njima imamo prisustvo natprirodnih sila, duhova i zloduha.
Priče „Snežna žena“ o čoveku kome u snežnoj oluji život poštedi žena koja nije od ovoga sveta, ali uz zavet da o njoj nikada nikome ne priča... (šta mislite, da li će zadržati jezik za zubima?) i „Priča o bezuhom Hoićiju“ koja već u naslovu spojluje „rupu“ u zaštiti od demona naslovnog junaka, biće poznate ljubiteljima japanskog horor filma, jer obe su superiorno i nezaboravno obrađene u omnibusu KWAIDAN (1964) – koji najvrelije preporučujem, ako je nekome do sada uspeo da promakne.
Edogava Ranpo je takođe klasik, kod nas zadugo zaobilažen, i krajnje je vreme bilo da bude predstavljen na srpskom. Istina, šteta je što ga Tanesi secka i cepka na parčiće, 2-3 priče u ovoj knjizi, 2-3 priče u onoj. Da nije to urađeno ovako i ovde, on bi svakako dobio svoj jedinstveni izbor najboljih priča kod Orfelina, u jednom izdanju, među jednim koricama, sa pogovorom itd, kako priliči klasiku. Ovako, kod Tanesija, imate ga rasparčanog: dve (slabije) njegove priče nalaze se u 13, ali zato tri bolje možete čitati u 15:
„Putnik sa slikom od krpenog kolaža“ je zapravo fantasy priča (pre par godina Džef Vandermer je nju uvrstio u svoju Antologiju klasične fantazije) o ljudima zarobljenim u jednoj vrsti slike-krpenjače.
„Pakao ogledala“ je klasična priča o sumanutoj opsesiji (ovde, pogađate – ogledalima) koja me je podsetila na poneke horor priče H. Dž. Velsa. Krajnje jednostavna i linearna, kao i ludilo glavnog lika.
„Gusenica“ govori o ratnom invalidu koji je ostao bez svih udova (sad je samo torzo i glava!) i njegovoj nastranoj ženi, i ultimativni je primer japanskog sadomazohizma i psihopatologije zbog kojih ih volimo, cenimo i uvek im se vraćamo. Postoji i filmska verzija, CATERPILLAR (2010), ali nju slobodno preskočite: osrednja je. Bolje čitajte original.
Zatim slede savremeniji predstavnici japanskog horora.
Jasutaka Cucui, „Anđeoske gospođe“: govori o grupici žena niže klase koje upadaju u jednu bogatašku kuću gde je trenutno samo jedna gospođa (služavku brzo srede). Klinički hladan (i baš zbog toga jeziv) prikaz savremene psihopatije i otuđenosti, bezdušnih klasnih međuodnosa i sadizma ukorenjenog u društvenoj nejednakosti…
Nakagami Kenđi, „Besmrtna“: mistična, dvosmislena priča o isposniku koji se toliko ispostio svojim isposništvom da, kada u dubokoj šumi naiđe na prelepu mladu ženu, ne može a da je smesta ne siluje. Tu, međutim, nije kraj ni njihovom odnosu, a ni iznenađenjima, jer ona možda uopšte nije obična smrtna žena, već… jedan od šumskih duhova, koje isposnik počinje da sluti u zelenilu i žbunju… Veoma erotična, čulna, bogatim jezikom pisana priča koja me je svojim spojem nasilne i nastrane erotike, šumskog ambijenta i sudara religije i paganstva podsetila na japansku verziju Artura Makena.
Kođi Suzuki, najslavniji je po romanu KRUG (prema kojem je rađen najbolji japanski moderni horor, Ringu), a njega takođe možete čitati na srpskom, u Tanesijevom izdanju. Ovde je zastupljen sa tri priče.
„Ki Vest“: Japanac nadomak Floride oseti naprasnu želju da ostavi malu ćerku samu u kolima (!) i otpliva do jednog ostrvca blizu obali, ali onda počinje nadrealni niz zbivanja koji dovodi u pitanje njegov već u početku sumnjiv razum i percepciju stvarnosti.
„Nepravilno disanje“: zlokobno aktuelna priča za ovo naše vreme Kovida-19, budući da je u središtu priče jedan ukleti (?) respirator, na koji je priključena žena glavnog junaka. Dok on bdi kraj njenog tela, počinju da mu se javljaju izvesne sumnje…
„Avidja“: Čovek sa porodicom (žena i dvoje dece) putuje u posetu jednom planinskom svetilištu, ali niz pretećih detalja na njihovom putu dovešće do neočekivane eksplozije nasilja. Gusta atmosfera lagano gradećeg saspensa.
Mijuki Mijabe, „Čijoko“: Devojka se zaposli, honorarno, da bude reklamna maskota, odevena u kostim zeca, i tako u jednom tržnom centru privlaču decu i roditelje-kupce. Međutim, kad navuče taj kostim ona počinje da vidi nešto čega do maločas nije bilo… Simpatičan spoj banalnog ambijenta savremenog konzumerizma i – pukotine u tzv. normalnosti kroz koju se nazire da nešto nije sasvim u redu sa tim prozaičnim svetom…
Ocuići je još jedan japanski autor čije se priče „seckaju“, na parče, u nekoliko Tanesijevih antologija. Tri imate u 13, a evo još čak četiri u 15:
„Bela kuća u hladnoj šumi“: Zlostavljani dečak na jednoj farmi odrasta u psiho-ubicu koji spopada namernike u šumi i od njihovih tela gradi sebi kuću (doslovno isto onako kao u filmu THE HOUSE THAT JACK BUILT, koji je snimljen nakon izlaska ove priče: da li je fon Trir čitao Otsuićija? Ko bi ga znao?!)
„Pesma sa sunčanog mesta“: Fina priča, mada nije horor, pa ne znam otkud u ovom izboru. Ovo je postapokaliptični SF, o odnosu jednog od poslednjih preostalih ljudi na Zemlji i njegove služavke-androidkinje. Dobra posthumana atmosfera a ima i odličan preokret.
„Sedam soba“: Ovo je upadljivo najbolja priča (noveleta!) u ovoj antologiji, i pravo da vam kažem, sve i da su sve ostale osrednje i nikakve (a nisu!), samo zbog ove jedne bi se isplatilo da nabavite ovu knjigu. Čak i nevezano za nju, ovo je jedna od najboljih savremenih horor priča koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina, a kad vam to kaže neko ko redovno prikazuje najnovije zbirke i antologije za RUE MORGUE magazin, to bi trebalo da ima neku težinu.
Najčudnije u svemu je to što priča polazi od premise koja me, na filmu, izrazito nervira: znate onaj kliše, grupica ljudi probudi se u nekom podrumu i sad treba da dokuči neka pravila, zagonetke, fore i fazone, kako da odatle umakne, dok ih neko ili nešto ubija… U današnjem hororu to se obično svodi na jeftine (budžetski, i svakako drugačije) parafraze CUBE + SAW, ali najčešće pravljene od štapa i kanapa.
Ono što je Ocuići od toga radi je, doslovno, genijalno: dečak i njegova starija sestra oteti su, i nalaze se u nizu od sedam soba koje povezuje samo plitki kanalizacioni kanal posred poda. Kroz njega dečak puzi u druge ćelije i postepeno otkriva groznu sudbinu koja čeka njega i sestru, kao i stanovnice susednih soba… Da li će i kako umaći, kako se čini, neumitnoj zloj sudbini?
Neću ni reči više o zapletu, ovo je samo premisa: šta od nje Ocuići uradi je nešto što se retko viđa – horor priča koja je istinski jeziva, napeta, zastrašujuća, nepredvidiva, dirljiva i stravična u jednakoj meri, a kao kruna svega, i kraj je besprekorno predivan, što je poduhvat koji se u hororu najređe viđa. APLAUZ od mene! Čista desetka.
„Suvenir fotografija za Morino“: Ova novela se nadovezuje na svet Ocuićijevog romana GOTIKA, koji upravo ovih dana iščitavam, pa ću se na ovu novelu, kad je pročitam (nakon romana), osvrnuti u okviru prikaza GOTIKE.
Sve u svemu, 15: ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE nudi više nego dovoljno materijala i za najprobirljivije tragaoce za dobrim hororom u književnosti, i ima moju toplu preporuku. Ne časite više ni časa.
Naručite je OVDE.
Prikaz je originalno objavljen na blogu The Cult of Ghoul.
