KLASIK DANA: Persona [1966]
,, Film je magija. Svaka pojedinačna slika dolazi i nepomično stoji delić sekunde a onda se zamračuje. To znači da polovinu vremena koju provedemo gledajući film, ostajemo u potpunoj tami“.
Jedno od vanvremenskih, kultnih ostvarenja Šveđanina Ingmara Bergmana – psihološka drama "Persona", počinje ,, bunjuelovskim“ (andaluzijskim) šokom – ređanjem slika goruće filmske trake, zabadanja eksera u dlanove, očima umiruće životinje, lica staraca, penisa u erekciji... – uvodeći uznemirenog gledaoca u priču o glumici Elizabeti koja usred pozorišne predstave, naglo odlučuje da zaćuti. Lagano ulazimo u bergmanovski svet psihološke drame i teskobe, tame, psihoze i suicidalne depresije, lagano ulazimo u priču o hospitalizaciji glumice kojoj dodeljuju bolničarku Almu koja joj pomaže da se oporavi od samoizolacije i vrati u realnost... One odlaze u letnjikovac na obali i njihove se sudbine sve više prepliću, do granice kada se više nimalo ne razlikuju po stanju duha i odbijanja sopstva i stvarnosti sveta koji ih okružuje i sve više pritiska...
’’...U filmu „Persona‟ (1966), koji se uvrštava u najveća filmska dostignuća 20. veka, glumica se za vreme pozorišne predstave odriče uloge koju glumi, kao i one koju ima iza pozorišnih zavesa, odriče se sposobnosti govora i svega što je do tada bila, jednim naizgled jednostavnim potezom – odbijanjem da govori. Jedino na taj način se može zaštititi od svih lažnih predstava koje ima o sebi i od tuđih pogrešnih interpretacija njene ličnosti. Bergman nas ovim uvodi u svetove muka i tišine koju teško prihvatamo, jer je ona glavni pokazatelj praznine i odsustva. No, Ingmar je voleo tišinu i usamljenost koju je ona ponekad vodila za sobom - osim mnogobrojnih filmova posvetio joj je i sebe...
... Bibi Anderson, Ingrid Tulin, Harijet Anderson i Liv Uliman – glumice su koje su se najčešće pojavljivale u Bergmanovim filmovima. „Svet žene je moj univerzum‟, napisao je Bergman, što govori o njegovoj opčinjenosti ženama kao neprolaznim muzama. Voleo je da ih ne seksualizuje prilikom prikazivanja na filmu, već je od svake želeo da stvori ličnost, osobu, karakter koji je čini posebnom. Želeo je da stvori personu...
...Bergman je prvi reditelj koji je u film uveo metafizička pitanja – religiju, veru, problematiku postojanja, ali se bavio i vezama između muškarca i žene i vezama između čovečanstva i Boga. Njegovi filmovi nalikuju bogatoj trpezi na kojoj ničega ne manjka, šta više, na njoj nalazimo i ono čega se gnušamo – jer Bergman se ne plaši da prikaže beznađe, rat ili bolest. Svaki delić ovog filma koji nazivamo život smatra podjednako bitnim i neophodnim za opstanak ljudske vrste. Preciznost i odmerenost kojom je stvarao svoje likove može se uporediti sa detaljnošću vajara koji strogo vodi računa o svakoj liniji i izbočini. Česta mirovanja kamere nas upućuju na pažljivo proučavanje lica i ekspresija glumaca. Ono što nije izrečeno, moglo se videti u očima glumaca, njihovim pokretima i držanju. Stoga je Bergman često dopuštao glumcima da improvizuju tokom snimanja, dajući im slobodu i verujući da će na taj način uverljivije preneti emocije i poruku...
„Ljudsko lice je odlična tema filma. Sve se nalazi na njemu‟, poznate su Ingmarove reči...“.
Kroz odnos dve žene i njihove psihološke portrete, u atmosferi unutrašnje napetosti i ,, sartrovske“ mučnine Bergman iznosi svoje viđenje ljudske samoobmane, krize identiteta i surovog suočavanja čoveka sa samim sobom i neprijatnim istinama... Ličnosti dve žene – Elizabete koja sve vreme ćuti odbacujući svet i Alme koja sve vreme govori, protokom filma sve više se isprepliću i poistovećuju jedna s drugom. Strahu od drugih i samih sebe suprotstavljamo se navlačenjem maski – persona na naše zbunjeno i uplašeno lice – lice uplašeno od života, čak više nego od jeze smrti... Iskonski ljudski strah da se ne pokaže pravo lice drugima i sebi gotovo je nepremostiv... Bergmanova tama nadvija se nad čovekom poput oblaka beznađa i smrti...
’’Film nema veze s književnošću. Pročitana reč apsorbuje se svesnim, voljnim činom i uz pomoć intelekta, tek se onda postepeno aktiviraju naša imaginacija i osećaji. U kinematografiji je proces drugačiji. Za vreme filmske projekcije svesni smo da je iluzija priređena za nas i opuštamo volju i intelekt. Oslobađamo put prema imaginaciji. Sled slika deluje prvo na naše osećaje bez posredstva intelekta. Jedini razlog zašto svi smatraju da su sposobni govoriti o filmu taj je što se film ne uspeva uzdići kao umetnička forma, nedostaje mu jasna nomenklatura, zrelost i status drugih umetnosti, vezuje se za ekonomske okolnosti i primitivno delovanje na emocije. Sve to dovodi do prezira s kojim se često gleda na film, sumnjičavosti prema direktnosti filmskog izraza, zbog čega se svako smatra kompetentnim da govori šta god mu padne na pamet u kojem god kontekstu o filmskoj umetnosti. Lično nisam nikada imao ambicija da postanem pisac. Ne želim pisati romane, novele, eseje, biografije ili sastave na razne teme. Ne želim pisati čak ni pozorišne tekstove. Želim praviti filmove od stanja, uzbuđenja, slika, ritmova i likova koje nosim sa sobom i koje su na ovaj ili onaj način za mene aktuelni. Film je moje sredstvo izražavanja, ne pisana reč. Film i njegov komplikovan proces nastanka su moj način komunikacije s ljudima oko mene. Ponižavajuće mi je kada se moj opus tretira kao knjiga kada je to film.“
... Elisabetu Vogler (Liv Ullman), čuvenu glumicu, hospitalizuju nakon što se blokira na pozorišnoj sceni izvodeći Elektru. Na lečenju joj ništa ne dijagnosticiraju pa doktorica predlaže da ode na odmor u njezinu kuću na moru, gde će na nju paziti medicinska sestra Alma (Bibi Andersson). Zanimljivo je da sestra nosi ime Alma, koje na španskom znači duša. Religije smatraju dušu delom naše osobe, persone koje nastavljaju živeti nakon naše smrti. Dakle, Alma bi bila Elisabetin deo. Drugi termin koji povezuje njihova imena je alma mater, koji su stari Rimljani koristili kao epitet boginjama - majkama, a tematika majčinstva čini bitan element filma. Kasnije su ga hrišćani pridali Devici Mariji, što takođe možemo usporediti s Almom koja propituje moralnost svojih odluka, što se tradicionalno u Evropi veže uz hrišćanski moral. Alma i Elisabet dve su strane iste kovanice, dva pola jednoga sveta. Elisabet se ne može nositi sa svojim životom pa se povlači u katatoničnost iz koje je pomalo diže Alma. Ona nikad ne izgovara reči, ali njezini izrazi lica glasan su odgovor sam za sebe. Kako bi se nosila s time, Alma priča za njih obe. Počevši od trivijalnih razgovora, deli s njom tajne koje nikome nije rekla. Alma je abortirala svoje dete, što je bila Elisabetina želja kad joj je trudnoća počela deformisati telo. Elisabetina je mentalna snaga daleko intenzivnija od Almine zbog čega se i uspeva povući u tišinu, na čemu joj Alma zavidi. Alma spominje priču o medicinskim sestrama koje su čitav život posvetile radu i to je fascinira kao ideal. Elisabet je verovatno živela takav život, potpuno posvećen glumi, kad joj je na put tim snovima stalo dete. To je tačka njihove istosti. Ona je pojačana scenama u kojima su Bergman i kinematograf Sven Nykvist povezali strane njihovih lica u jednu osobu.
’’Film kao san, film kao muzika. Nijedna se vrsta umetnosti osim filma ne probija pokraj naše svesti o svakodnevnom tako direktno prema našim osećajima, duboko u sumračne prostore duše. Mali nedostatak u našem vidnom živcu, šok-efekt: dvadeset i četiri osvetljena četvorougla u sekundi, među njima tama. Kad za montažnim stolom okrećem filmsku vrpcu, četvorougao za četvorouglom, iznova doživljavam onaj vrtoglavi osećaj čarobnosti iz detinjstva.“
Krajolik ostrva Faro i sjajne Liv Ulman i Bibi Anderson( impresivne u svojim produhovljenim glumačkim interpretacijama) doprinose atmosferski i personalno jezi melanholije, neuroze, katatonije, straha i nepopravljive ljudske ranjivosti i nesavršenosti... Tu je naravno i besprekorni Sven Nykvist ( jedan od ključnih članova Bergmanovog magičnog tima) sa vlastitom, maestralnom fotografijom...
’’Osećam da sam u ’’Personi“, i kasnije u ’’Krici i šaputanja“, otišao najdalje što sam mogao. I u ta sam dva trenutka, radeći u potpunoj slobodi, dotaknuo tajne bez reči koje samo film može otkriti.“
... Film kao čista umetnost, Bergmanovom "Personom" još jednom nadahnjujuće trijumfuje...
