Jimmy Carter: Rock & Roll President [2020]
Autorka Meri Warton (Mary Wharton) bavi se u svom dokumentarcu Jimmy Carter: Rock & Roll President neobičnom konekcijom tridesetdevetog američkog predsednika sa rokenrol muzičarima, koji i nisu baš bili popularni među političarima postratnog perioda, odnosno bili su mahom oštro kritički nastrojeni u tekstualno emotivnim ekspresijama u svojim pogledima na spoljnju i unutrašnju politiku Sjedinjenih Država.
To nije sprečilo Džimija Kartera, senatora iz Džordžije, da u svojoj kampanji 1976. godine, potraži, ali i dobije otvorenu podršku Boba Dilana, Vilija Nelsona, braće Olman i svih onih autora za koje je on lično smatrao da su govornici istine i inspiracija njemu samom u težnjama ka boljem i pravednijem društvenom sistemu.
Vartonova u svom filmu izdvaja nešto što su ljudi zaboravili, a to je činjenica i da je između ostalog Karter na velika vrata uveo jazz u Belu kuću, otvoreno priznajući doprinos afromeričke muzike ukupnom kulturnom idenititetu države, mnogo pre Klintona i Obame, dok je na inauguracionoj zabavi kompoziciju Irvina Berlina God Bless America, izvodila legendarna Areta Frenklin, ikona soul muzike.
Naravno, Dilan, Nelson, braća Olman su ostali prijatelji sa Karterovom porodicom i nakon poraza 1980. godine, koji je paradoksalno došao i zbog činjenice da Karter, kao i njegovi prijatelji umetnici, nije oklevao da američkom narodu priča istinu, što ga je, uz probleme na spoljnopolitičkom planu, koštalo manadata.
Ali, uprkos porazu, Karter je ostao dosledan svojim idejama i idealima, te se tako vratio u svoju rodnu Džordžiju i osnovao fondaciju, koja i dan danas pomaže siromašnim zemljama, a koja ima podršku poznatih muzičara i umetnika.
Iako Vortonova ne pravi otvorene paralele sa situacijom 40 godina kasnije, nemoguće je ne obratiti pozornost na neke značajne promene u, pre svega, kursu spoljne američke politike, nakon odlaska Kartera, a to je nešto što će u velikoj meri dovesti do blago rečeno pada popularnosti i srozavanja ugleda Amerike.
