Agents of Chaos [2020]
Agents of Chaos i njegov autor Aleks Gibni (Alex Gibney) zalaze na polje istraživačke žurnalistike, kako bi što temeljnije prodrli u korene modernih fabrika trolova i projektora lažnih vesti u bezgraničnom, tamnom vilajetu zvanom internet.
Iako je mešanje stranog faktora u američke izbore 2016. godine, odnosno kreiranje atmosfere apsolutnog nepoverenja u državne institucije i informacije, pre samo nekoliko godina izgledalo kao paranoično tumačenje odbrambenog mehanizma iz tabora Hilari Klinton i njihovo pravdanje za tesan poraz od kandidata Republikanaca Donalda Trampa, Aleks Gibni i njegov pomoćnik Havijer Alberto Botero (Javier Alberto Botero) kroz dvodelni serijal bacaju svetlo na neke manje poznate detalje, koji nisu baš bili vidljivi široj javnosti ranije, dovodeći nas tako u poziciju da preispitamo sopstvena uverenja.
Aleks Gibni prati genezu sajberšpijunske agencije Fancy Bear od grupice patriotski nastrojenih i slabo organizovanih hipster-hakera, do moćne internet senzacije, spremne da manipulativnim aktivnostima, ali i sajber napadima naude odbrambenim sistemima stranih država, ili informativnim aparatima, koji javnim delovanjem projektuju drugačije političke i ideološke stavove od onih koji čine višegodišnju agendu zvaničnog Kremlja.
Ovde valja istaći da imamo samo jednoumno tumačenje Gibnijeve ekipe, ali prlilično uverljivo, jer sa druge strane mahom dolazi do demantovanja iznetih optužba, međutim, krilatica ’gde ima dima, ima i vatre’ nekako sama sebe inputira u kontekst teorija zavera koje postaju praksa istih.
Ali, Agents of Chaos pokriva i mnogo dublje razloge drastične polarizacije između dve Amerike, one koja podržava belu, desničarsku, konzervativnu Ameriku, i one iza koje stoje progresivne, rasno mešovite i liberalne Amerike i njenih vrednosti.
Naime, generatori raspirivanja mržnje mogu biti spoljašnji uticaji, ali faktori razdora leže u galopirajućem rastu ekstremne desnice u svetu, koju mahom podržavaju populistički nastrojene vlade, i to je onaj trend koji se paradoksalno kao bumerang okrenuo protiv američkog sistema, gde većina stanovnika nikako ne može da preboli manipulacije i laži presednika koji su dolazili iz redovi Demokrata, jer su njihove veze sa bankarskim lobijima sve više postajale transparentne i javne, do mere da je konzervativna partija samo isturila kandidata koji je govorio jezikom prostog internet šarlatana, da bi se potom sa njegovim kontradiktornim, uličarskim rečnika identifikovala vidljiva većina stanovništva, a to je nešto što Gibni i Botero ističu, pokazujući usput i devastirajući uticaj američkih lobista na status države u očima svetske javnosti, odnosno, demaskirajući one stare, iskusne, političke manipulatne, autori protežiraju konekciju krupnog kapitala, koji ne poznaje granice.
