The Nest [2020]

The Nest
Element Pictures, BBC Films, Elevation Pictures
Režija: 
Sean Durkin
Scenario: 
Sean Durkin
Zemlja proizvodnje: 
UK | Canada
Jezik: 
English
10
10

The Nest nas vraća osamdesete godine prošloga veka, kada su se kapitalistički snovi rađali iz pepela i u isti taj pepeo se pretvarali preko noći, s tom razlikom da su domaćini te iluzije još dugo ostajali u komatoznom stanju, nesvesni sopstvenog poraza i kobnih grešaka.

Junaci filma su bračni par Rori i Alison O’Hara, koji predstavljaju prototip klasične srećne, bogate američke porodice osamdesetih godina iz idiličnih predgrađa – poseduju farmu konja, bazen, raskošnu vilu i dvoje maloletne dece.

Rorija (Jude Law) u prvim kadrovima filma zatičemo kako obavlja prekookenski telefonski poziv, koji odmah zatim biva zamagljen kadrom iz dvorišta, koji potmulom muzičkom podlogom zamagljuje ostatak razgovora, koji formalno krije kontekst, ali suštinski mrači suštinu... kontekst je uobičajeni biznis među japijima, ali je suština razvoj i pozadina karaktera Rorija O’Hare.

Njegovu suprugu Alison (Carrie Coon) zatičemo u prilično monotonom životnom razdoblju, koje se svodi na odvoženje i dovoženje dece do škole i nazad kući u predgrađe, te davanje časova jahanja, koji joj pokrivaju osnovne troškove održavanja farme, dok veći deo očigledno dolazi iz trejding avantura njenog supruga, za čije poslovne akcije učestalo traži razumevanje njenih roditelja.

Rori O’Hara, iz želje da se u rodnu Englesku vrati kao bogati japi, kako bi se dokazao svojim sunarodnicima, na brzinu seli celokupnu porodicu u predgrađe Londona, odnosno u velelepnu viktorijansku vilu, kako bi po svaku cenu nastavio lajfstajl, koji je O’Hara sam sebi, ali i svojoj porodici zacrtao u glavi.

Prve sumnje da stvari nisu baš onakve kakve izgledaju na prvi pogled, i da ovo nije samo još jedna dosadna saga o životu bogatih iz osamdesetih godina, bivaju očigledne u sceni inicijacije O’Harinih u britansko aristokratsko-poslovno okruženje, kada šef kompanije saopštava javno kako je zapravo Rori zvao njega i izrazio želju za povratkom u domovinu, te da ovaj to nije mogao da odbije zbog glasa i statusa O’Hare u američkim poslovnim krugovima.

Sledi kadar na Alison, dramatična muzička podloga zamagljuje zvuk muškog glasa, lagani zum, i od tog trenutka maske padaju i sve kreće rapidno nizbrdo.

Šon Durkin (Sean Durkin) poznaje umetnost režije i mudro pušta na početku da gledaoci opušteno i polako uživaju u bogatim eksterijerima i raskošnim enterijerima, samo kako bi u drugoj polovini filma svoje delo transformisao u fenomenalnu socijalnu studiju sa karakternim, bergmanovskim pukotina u likovima, koje se sve jače i vernije iscrtavaju i fleširaju na ekranu, kako bi sve kulminiralo u noći katarze, koja se završava skromnim porodičnim doručkom, kao uvodom u sve ono što nećemo videti, ali ćemo svakako osetiti ili naslutiti.