KLASIK DANA: 4 Months, 3 Weeks and 2 Days [2007]

KLASIK DANA: 4 Months, 3 Weeks and 2 Days
Mobra Films, Centrul National al Cinematografiei (CNC), Mindshare Media
Režija: 
Cristian Mungiu
Scenario: 
Cristian Mungiu
Zemlja proizvodnje: 
Romania | Belgium
Jezik: 
Romanian
7.5
7

Ja zaista nisam ljubitelj te 'slice of life' poetike, ali poštujem postignuće jer mogu da naslutim koliko truda treba da se postigne ovolika uverljivost i prirodnost.
Dakle, ovo je tu negde kao i LAZARESKU, ista poetika, isti krš i beda, isto oslikavanje društva kroz sudbinu beznačajnog pojedinca… samo malkice kraće i zanimljivije, dinamičnije, sa manje suvišnog 'sala' (tj. nema skoro nimalo viška).
Ima tu odličnih momenata – recimo, razgovor sa abortircem, pogađanje itd. su odvratniji od samog čina, instinktivno sam prekrštao i skupljao noge.

Ipak, meni su ovi rumunski filmovi nekako suviše nalik dobrom parčetu leba, možda s malo putera na njemu, i to je sve; a uvek sam verovao da film (i umetnost uopšte) treba da bude kao bogati kolač, treba da se malo više izdigne iznad banalnosti svakodnevnice, iznad tog zamornog naturalizma i realizma, preslikavanja, mimezisa, oponašanja… treba da tu stvarnost ne samo 'zabeleži', već i da je nadogradi, transcendira, apstrahuje, pretvori u jednu alhemiju koju samo taj medij može – umesto rudimentarne 'as is' poetike u stilu 'what you see is what you get'.
Ne kažem da je to nužno loše, ali jeste ograničeno, i – za mene barem – nedovoljno.
Npr. kad sam pogledao famoznog LAZARESKUA, nisam bio ni impresioniran ni razočaran: to je film koji zaslužuje izvesnu dozu mog poštovanja, ali sam ga takođe smesta izbrisao s harda jer sam siguran da nikada više neću poželeti da ga pogledam. svi njegovi kvaliteti transparentni su već na prvo gledanje, i ne poziva me ni sadržinom ni formom da mu se ikada više vratim.
Za razliku od LAZARESKUA, ovo ovde ću možda poželeti da pogledam još jednom, ali ipak: SVE što je imao, (po)kazao mi je na prvo gledanje.

Jedan od velikih kvaliteta ovde je taj što reditelj ne idealizuje majku-abortirku, što je maltene sine qua-qua u prosečnom ženskom filmu koji napadno stoji na njenoj strani (ona je žrtva! muškarci su zli! oplodili je na prevaru, na silu, uz obmanu, tražeći samo malo sexa a onda je odbacili kao kondom – koji, inače, ne koriste!).

Ne, ovde je ta devojka prikazana vrlo objektivno, neulepšano, kao smušena, izgubljena, prilično sebična, ne previše promućurna osoba. u par navarata sam osetio poriv da uletim u ekran – ali ne da bih tukao abortirca, nego da išamaram tu kokoš. zaista ume da bude iritantna!
što se tiče toga šta je pisac hteo da kaže, dopustiću si da pretpostavim sledeće: za puno razumevanje ovog filma ipak nam je potrebno malo više znanja o čaušeskovoj rumuniji nego što ga imamo.

Ali, na osnovu filma, mogu da sasvim jasno naslutim da je to jedan brutalno nakaradan sistem (dobro jutro, kolumbo!) – što se vidi i u odnosu prema životu svojih podanika uopšte, a i prema abortusu konkretno. To je život koji je – životarenje, koji nema KVALITET, koji je sveden na jad i bedu i čemer, koji je stalni strah i neizvesnost.

I film, dok se bavi sudbom ove konkretne (fiktivne) devojke zapravo, INDIREKTNO, govori i o nakaradnom (aktuelnom – u to vreme) sistemu koji njoj ODUZIMA SVAKU ALTERNATIVU, SEM ABORTUSA. ako pokušamo da načas zamislimo opciju 'zadržati dete', a da ne koristimo out of place paralele (GRBAVICA! JUNO!) – shvatićemo koliko je glupo porediti opcije koje su na raspolaganju junakinjama tih filmova, i opcije koje ima ova rumunka.

Javlja mi se da bi njen život SA TIM DETETOM BEZ OCA bio pakao: javlja mi se da bi bila isterana sa faxa, ne bi mogla da se zaposli, roditelji bi je se odrekli, potucala bi se s tim derištem kao prosjak ili se odala prostituciji, kriminalu, ko zna čemu. SISTEM joj ne pruža alternativu. Zamislimo načas život deteta koje odrasta u bedi, u potaji, dok sluša svoju majku kako se tuca s ko zna kakvim monstrumiam u susednoj sobi kako bi mu obezbedila gorku koru leba...
U tom i takvom sistemu, abortus je bolja opcija.

Rediteljev odnos prema abortusu je jasan: on ga u principu osuđuje kao zločin (ZATO potencira explicitan prizor te veknice od mesa na podu kupatila – to je vrisak indignacije koji se oteo inače prilično 'hladnoj' i distanciranoj kameri), ali ga takođe stavlja u perspektivu, tj. kontext koji ga donekle opravdava ili barem objašnjava. on ti prikazuje SVET u kome je tako nešto – neophodno. maltene normalno.
i odnos prema junakinjama je jasan: baš zato što ih ne idealizuje, ovo nije film pro/contra abortusa, jer da jeste, devojka bi bila prikazana kao sirota nedužna žrtva, paćenica, izmučena, pasivna, koja nikako nije kriva za to što joj se desilo.
A ona ima svoj deo odgovornosti.
Kao i rumuni za Čaušeskua.

Zato nam K. Mungiu ne gudi violinama nad njenom sudbinom nego je stoički, objektivno prikazuje u sivoj zoni. pokazuje je sa brojnim ljudskim slabostima. ona je, prosto, rumunka koja je dopustila da sistem ubije život u njoj – kao i u tolikim drugim, metaforički govoreći. I u tome je poenta filma.

Sistem koji ubija život u tebi.