David Byrne's American Utopia [2020]
Američka Utopija je još jedan dokaz vitalnosti Dejvida Birna, koji svojoj šarmantnosti, sofisticiranosti i duhovitosti dodaje, po ko zna koji put, i ozbiljnu dozu poliitčke zrelosti i brige za čovečanstvo, a sve u svetlu zahuhtale policijske brutalnosti i rasne nejednakosti u Americi.
Kada uz Birna dodamo kao režisrera brodvejske predstave legendarnog afroameričkog autora i borca za ljudska prava Spajka Lija (Spike Lee), onda projekat dobija još na težini, mada, deluje da Spajk samo dodaje koloritni šmek idejnim tvorevinama Birna, sa kojima se on u potpunosti slaže.
Utopija svojim nazivom simbolično referiše na neuništiv optimistični duh Dejvida Birna, koji je kroz celokupnu svoju karijeru uspevao da svojim humorom pomiri nepomirljive stvari, te da svojom originalnošću inkorporira neretko cinični liricizam u art-funk-post-punk melodije, pokazujući i zrelost gradacionog kvaliteta, kao i idejnu doslednost i konzistentnost iz svog CBGB perioda.
American Utopia puno toga zajmi iz legendarnog Demovog (Jonathan Demme) Stop Making Sense, jer u oba filma Dejvid Birn monolitnu, hladnu i sterilnu viziju sadašnjosti, sagledanu kroz metaforu bezličnih individua u sivim odelima (ovog puta bez hiperbolizacije), što negde idejno neodoljivo nalikuje delima Žaka Tatija, uspeva da karakterno preokrene u svoje prirodno duhovno okruženje, provlačeći sopstvene duhovite, ali vazda istinite tekstove, kroz ritmične muzičke sekvence, ali i horske, lirične patose, uz ekipu vrhunski uigranih muzičara, koji ne samo da dobro sviraju, već su i deo ukomponovanog i sinhronizovanog plesnog ansambla.
Međutim, sve bi ovo bilo šarada i farsa, da Spajk Li nije usnimio, na kraju predstave, Dejvida Birna kako skromno napušta zgradu na svom biciklu i odlazi u njujoršku noć bez ikakve pompe, baš onako kako dolikuje jednom gospodinu i džentlmenu, kakvih je bilo tako malo kroz istoriju rokenrola.
