IDLES - Ultra Mono [2020]

Oct 09, 2020

IDLES

Ultra Mono

Partisan Records / 2020

8.7

Moderna vremena učinila su da, pre svega dobar deo mladih ljudi, a zatim i podosta onih starijih, zadobiju jednu veoma lošu osobinu. Moć držanja pažnje ko u koker španijela. Teško im je da pročitaju bilo šta duže od kratke jednostavne rečenice, ko onih za twitter, a na FB postove i poruke duže od 20 reči odgovaraju zevanjem. Sve im veoma brzo dosadi i u salnoj potrazi su za nekim novim, kratkotrajnim uzbuđenjima.

Sve je to pak dovelo da neke, od ranije veoma cenjenih ljudskih osobina, sada i nisu više tako poželjne. A to su pouzdanost, doslednost koja se sada izjednačava sa monotonijom, nedostatkom kreativnosti, zastarelim podgledima na svet, umetnost, društvo ili šta još sve ne. Kada je, recimo o muzici reč, pouzdanost bi bila da publici isporučite baš ono što se od vas očekuje. Da li je to što isporučite i kvalitetno zavisi od mnogih drugih okolnosti. Pre svega, treba odlično da poznajete u čemu ste dobri a u čemu niste i da se krećete u okviru tih granica. Pored mnogih drugih stvari najvažnije je svakako, da to što radite, radite svim srcem, da verujete u to i uložite svu svoju energiju pa i više od toga. Jednostavno da sve svoje emocije, do kraja prospete kroz svoju muziku i stihove. U tom slučaju rezultat je najčešće više nego zadovoljavajući.

Upravo je takav i treći album „Ultra Mono“ bristolskog post pank kvarteta IDLES.

Momci su nakon odlična dva albuma „Brutalisam“ i „Joy As Act of Resistance“ isporučili baš ono što se od njih očekivalo, žestoko, bučno, sirovo, ogoljeno, besno... Njihov uspeh nije došao tek tako, preko noći, sa dva pomenuta albuma.

IDLES postoje gotovo deset godina i centralna su figura nove post pank revolucije na britanskoj sceni. Još od prve stvari na albumu „War“, a zatim i kroz preostalih dvanaest pesama, jasno je da su IDLES sve u svojoj muzici podigli na viši nivo, pa su od pet momaka sa macolama postali pet momaka na ogromnom buldožeru. Izuzetna i uigrana ritam sekcija bubnjara Jona Beavisa i basiste Adama Devonshirea bukvalno melje sve pred sobom, Lea Kiernan i Mark Bowen reže, seku, razvaljuju gitarskim rifovima, Joe Talbot i dalje urla svoje kritike moderne, surove, nepravedne kapitalistiške stvarnosti. I tako je od prvog do poslednjeg tona.

Generalno, muzika ovog benda je uvek bila nešto poput megafona Talbotovih stihova. Jednostavno, na muzičkom polju bendu se apsolutno ništa ne može zameriti. I dalje kreiraju muziku koja vam pumpa ogromne doze adrenalina. Često u ovakvoj vrsti muzike, tokom nekoliko pesama dobijete utisak da se bend ponavlja, pre svega kroz jednoličnu upotrebu gitara. Kod IDLES to nikada nije bio slučaj.

Odličnim gitarskim aranžmanima gore pomenuti gitarski dvojac, i naravno basista, uspevaju da na svakoj pesmi, gitare kao udarne elemente u ovakvoj vrsti muzike, učine zanimljivim i raznovrsnim, koliko je to naravno moguće u okviru muzičkog žanra. Na nekoliko pesama poput „Grounds“ ili „Reigns“ bend se uspešno poigrava ritmičkim matricama, koje je programirao Kenny Beats, ujedno i producent albuma, uz koje bend dobija pomalo industrial momenat.

„War“, „Reigns“ prošarane su kakofoničnim, haotičnim solom na saksofonu, klavirska melodija Jamie Culluma stvara nežnu , atmosferu, atipičnu za ovaj bend na uvodu za pesmu „Kill Them With Kindness“ pre nego što je param parčad razbije orkan gitarskih rifova, ritam sekcije i Talbotovog režanja.

IDLES su bend koji fantastišno zvuči uživo, u šta sam i sam imao prilike lično da se uverim. Ako vam pesme zvuče žestoko i divlje na slušalicama ili zvučnicima, utisak koji dobijate uživo pomnožite bar deset puta.

Njihove najbolje pesme su one koje dolaze do izražaja upravo u takvim, koncertnim mometima. Brz ritam, melodičan refren uz koji možete da urlate zajedno sa Talbotom, dok podignutom pesnicom mlatite po vazduhu, i upravo takve su „Modal Village“, „Mr. Motivator“, „No Touche Pas Moi“, na kojoj pored Talbota, urla i Jehnny Beth iz benda Savages.

„A Hymn“ je po svemu atipična za IDLES, ali pokazuje da se bend odlično snalazi i u mirnijem sporijem tempu, posebno Talbot koji u ovoj pesmi baš se ni jednom nije zaurlao, ali je savršeno svojim baritonom držao tenziju. Uz fantastičnim ritmom na bubnju, koji uz pravo ozvučenje apsolutno je adekvatni da vam sruši zidove i krov nad glavom,album uz veliki prasak zatvara odlična „Danke“

Drugi veoma važan aspekt muzike IDLES su Talbotovi stihovi. Upravo je tim stihovima Talbot izazvao neke negativne kritike svojih kolega, koji su ih ocenili, previše jednostavnim, punim klišea i slogana. Pa čak i da je tako, a nije, ono što je važno je više nego jasna poruka koju nose. A to je kao i uvek snažna kritika kapitalizma, britanske vlade („Anxiety“), lošeg položaja radnika („Carcinogenic“), klasne podele, na one plave krvi i sve ostale u („Reigns“) ili pak kritika mašo ponašanja i podrška ženama („No Touche Pas Moi“), dok je „Modal Village“ osvrt na ultra desničasku viziju idealne Britanije.

Poptuno nepotrebno Talbot se u nekoliko pesama osvrće i na one maločas pomenute kritičare, kako one među kolegama tako i među muzičkim novinarima, ako takvo neko zvanje još uvek i postoji.

Neke od njih su poptuno nadrealne, možete se vi slagati sa Talbotom ili ne, ali potpuni jeidiotizam prigovarati tome što previše viče, što su im pesme previše žestoke, što ima previše gitara, što ne idu u korak sa aktueltnim trendovima ili meni apsolutno pobednička, što Talbot i ekipa izgledaju kao likovi koji mogu da vas u pabu odvale od batina. Nakon ove poslednje gluposti, zaista sam poželeo da autor tih redova, koji uzgred se poptuno uklapa u stereotipnu sliku anemičnog, žgoljavog, metiljavog hipstera ovo govori iz ličnog iskustva, kad već iz istog tok životnog iskustva nije naučio da ne treba ljude ceniti na osnovu fiziškog izgleda. Šta ćete, moram da priznam, ja nisam prosvećen poput Talbota i ekipe.

Ja lično se ne slažem u potpunosti sa političkom agendom ovog benda. Mogu sebe da nađem u njihovim levičarskim idejama ili kritici kapitalističkog sistema, koji očigledno doveo čitavu civilizaciju na rub propasti, kroz sve veću klasnu razliku i sve jasnije i alarmatnije ekološke probleme. Sa druge strane, nikada se nisam slagao sa njihovom, po meni previše liberalnim pristupom pitanju imigracije, položaja ljudi u Africi, Kolumbiji, Meksiku, Afganistanu ili gde već jer iskreno, puče mi prsluk za njihove probleme, ali me to nikada nije sprečavalo da uživam u njihovoj muzici kako na albumu tako i na koncertu.

IDLES kombinovanjem različitih uticaja od energije i sirovosti panka, čvrstih ritmova post pank ritam sekcije i eksperimentalnim alternativnim rock gitarama, kao i angažovanim tekstovima, na albumu "Ultra Mono" stvaraju eksplozivni katarzični koktel za sav onaj bes koji život u modernom svetu lagano ali sigurno taloži u nama.