Bloody Nose, Empty Pockets [2020]
Peter Elwell, Michael Martin, Shay Walker
Kao legitimni kandidat za najpijaniji film u 2020. godini, s pravom slovi indie dokumentarno ostvarenje Bila i Tarnera Rosa (Bill Ross IV i Turner Ross), imenovano sasvim u skladu sa kafanskom terminologijom Bloody Nose, Empty Pockets.
Iako donekle dosledan svom naslovu, iza praznih džepova, nakon celodnevnog putovanja kroz poslednji dan egzistiranja drumske kafane u Las Vegasu, nije bilo puno razbijenih noseva, iako posetioci i stalni gosti svakako mogu lako gledaoce uveriti da ih je u prošlosti itekako bilo, što ih opet, stalne goste, ne čini nešto naročito opasnim ili letalnim daleko bilo, već više zatočenicima prostora koji nakon čašice viška ima za cilj da raspriši njihove iluzije o budućnosti koja im nudi nešto više od utehe u konverzaciji sa potpunim strancem.
Autori filma Bloody Nose, Empty Pockets koncipraju svoj film kao omaž legendarnoj drami Judžina O’Nila The Iceman Cometh, ali za razliku od fikcije koju produkuje drama legendarnog teatrologa, Rosovi stvaraju atmosferu puštajući nesmetano posetiocima bara Roaring 20s’ da čašice alkohola odrade svoj posao, posle čega kreće stampedo izlivanja emocija, koje su naravno naročito napete, jer su svi svesni da će nakon tog dana morati od sutradan da traže novo utočište za svoje dokoličarenje.
Da li su Rosovi zloupotrebili strast prema piću junaka svog ostvarenja, čak iako su oni pristali na ovaj filmski eksperiment, i koliko je alkohol zapravo istinski uticao na kvalitet i utisak o filmu, sekundarna je stvar, jer je nemoguće ignorisati činjenicu da su se junaci filma ogoljivanjem razotkrili do te mere da po automatizmu stiču simpatije, ne zbog empatije koju izaziva njihova nemogućnosti da se otresu zavisti, već zbog istine da su imali hrabrost i kuraži da ogoljivanjem svog karaktera pokažu i svoje slabosti koje variraju od manjih stresova, pa sve do ozbiljnih posttraumatskih tegoba, koje su vidljive u paranoičnim teorijama i izgubljenim pogledima.
Bloody Nose, Empty Pockets jedan je od najboljih dokumentarno-igranih filmova 2020. godine, jer nudi multilevelnu sadržajnost i specifičnu originalnost, onakvu kakvu samo autentične životne priče umeju da serviraju u svom najsirovijem obliku.
