KLASIK DANA: May Fools [1990]
Iako Lui Mal (Louis Malle) formalno nikada nije bio deo francuske Nouvelle Vague petorke (Godar, Trifo, Remer, Rivet, Šabrol), politčki aktivizam, ideje, stremljenja, kao i kritična epoha šezdesetih u njihovoj domovini, svakakao su teme koje su ih spajale, kad god je bilo potrebno da se pokaže autorsko jedinstvo.
May Fools (Milou en mai) se upravo bavi dešavanjima iz kritičnog meseca 1968. u Parizu, kada su radikalni protestanti i studenti izazvali postojeći establišment na reakciju, koja se prenela na svet, praveći haos i posledice širom planete.
Međutim, sve što smo čuli i videli od tih protesta u Malovom filmu su zapravo samo izveštavanja radijskih voditelja, obaraćanja Šarla De Gola putem tog istog aparata, kao i rekla-kazala trač partije, koje su izazivale paranoju kod junaka ove drame, a to su članovi stare aristokratske porodice u ruralnom delu Francuske, koji su se u svojoj vili sakupili kako bi održali poslednji pomen baki, naslednici imanja.
Mal svoju satirično-komičnu sagu o propasti stare aristokratije krajem šezdesetih sagledava sa puna duha i šarma, ne mareći mnogo o tradicionalnim vrednostima i pokazujući zapravo kako gramzivost i halapljivost razdire svako društvo koje iluzurno pokušava da se spasi neminovne dekadencije i moralne propasti.
U gomili sjajnih pojedinčanih performansa briljira Mišel Pikoli (Michel Piccoli), kao jedan od naslednika imanja zadužen za tvrdokorniji stav prema rasturanju porodičnog nasledstva, a ipak svestan sopstvene nemoći, zaglavljen u uzaludnoj romantizaciji prošlosti, on pronalazi saveznike u onima koji u njemu vide iskrenog pripadnika starog francuskog patrijarhata, vrste u izumiranju.
May Fools nas na kraju ne uči nekim velikim lekcijama, nisu izrečene neke mudre reči i solidne kovanice, i nakon piknika na travi i paranoičnog bekstva u šumu, porodica i prijatelji se razilaze u miru, svesni koliko život ima tu magičnu moć transformacije i koliko je sama ljudska priroda onirična i nepostojana.
