Intervju: Velibor Nikolić (Brigand)
U februaru ove godine, tik pre čitavog Korona ludila, Brigand je izbacio svoj treći studijski album ’’Iza Crne duge’’. Bend iz Pančeva je nehatno imao savršen tajming, jer je doba policijskih časova dobilo svoj savršeni saundtrek.
Tim povodom sam pitao Velibora Nikolića, frontmena benda kako je album prihvaćen od strane slušalaca, kako je na njega uticao ovaj čudan period koji nema nameru da se skoro završi, a znajući da je Velibor fanatik za gitarske pedale, pričali smo i tu temu.
MB: Šta se nalazi iza Crne duge?
VN: Ko to zna. Nekad mi se čini da je iza kraj sveta, drugi život, pakao ili raj. Svako to tumači na svoj način i tako treba da bude. Nekada se namerno albumu da višeznačan naslov upravo zato što ne želiš da ga ljudi na jedan način. Od svega u muzici čime sam se bavio, najmanje su bile šanse da se ovaj album snimi usred veoma nezgodnih okolnosti (2017. sam bio na nokat da se povučem), te je samim tim i slađe što se desio.
MB: Na ovom albumu, primećujem veću zastupljenost društvenih tema, poput beskućništva, sudara velikih sila koje nam kroje živote. Da li osećaš neku vrstu oslobođenja kada naglas iznosiš dijagnozu društva?
VN: Upravo tako, to je veliki ventil koji ti pomaže da ne poludiš. Zato mi najviše nedostaju probe i svirke, da se malo ispraznimo. Nikada nisam bio fan bendova koji isključivo forsiraju socijalne teme, posebno tu banalnu „mi dobri – oni loši“ mustru. Međutim, poslednjih godina desilo se takvo poniženje/samoponiženje naše zemlje i ljudi, da zaista nisam mogao da ne napišem ništa o tome. Svedeni smo na to da 80% Srba možeš da kupiš za Fiat Punta i 200 evra mesečno, uz naravno obavezan hadžiluk na giros u Paraliji, a da se do kraja života ne oseti nijedna kulturna potreba. Eto, ja odbijam da smo svi takvi i nekad pevam protiv toga.
MB: Kako je čitav Koronarni period uticao na tebe i na bend? Da li Vam je poremetilo planove ovo odsustvo javnih nastupa i koncerata?
VN: Kao i većini drugih jeste naravno. Samo što smo mi imali baš tu dodatnu štetu da nam album izađe tri nedelje pre svog tog haosa, i van interneta nije bilo trika da se to promoviše. Mi jesmo počeli sa malim kućnim probama, čak smo i odredili okvirni repertoar (da, biće iznenađenja) ali pošto se ovaj virus ponovo vraća ja stvarno nemam ideju kad ćemo na binu. A voleli bi naravno, što da ne. Ja sam dvadeset godina živeo taj stil života i iako se polako i postepeno izvlačim iz svega toga, nedostaje mi memla i miris klubova.
MB: Koji je tvoj komentar na to da je publika na sportskim događajima dozvoljena, dok za svirke i pozorišta još nije vreme?
VN: Jedini argument koji sam čuo za tu varijantu je da su sportski događaji na otvorenom, pa su kao manje šanse da se virus na otvorenom raširi. Ja bih pre rekao da tu ima više ekonomije i politike nego medicine, ali bar priznajem da se ne razumem u te stvari i da kada je ova Korona u pitanju, malo šta sa sigurnošću mogu da kažem. To i jeste problem ovog vremena, svako se trpa gde mu nije mesto, jer je pročitao par redova na internetu. Tako se stiče informisanost, ali ne i znanje. Još ako na to dodamo mentalitetsku crtu da samo Italijani u Evropi drže manju distancu od nas, nije ni čudo što nam se sve ovo dešava. Manjak discipline i višak impulsivnosti, manjak znanja i višak informisanosti.
MB: Koji je trenutni rezultat utakmice Milioneri protiv Milijardera?
VN: Taj rezultat je, uvek bio i biće – hiljadu prema jedan. Čuo sam priču da jedan ministar ne zna da je milijarda hiljadu miliona.
MB: Na ovom albumu se izmenila postava benda. Kako i u kolikoj meri rad sa novim muzičarima utiče na stvaranje muzike?
VN: Same personalne promene nikog ne čine radosnim. I Milan i Stefan su se dobro uklopili i svako doprinosi muzici na svoj način. Bezveze je hvalisati sopstveni bend, ali mislim da svo troje delimo ljubav prema muzici i da nismo notorni karijeristi, što je neophodno da bi se u suštini underground bend poput Briganda održao. Da smo tu zbog para, zna se šta bi se sviralo. Nisu baš ti komercijalni izvođači toliko „pametni“, a svi mi alternativci toliko „glupi“. Ima nešto i do sklonosti.
MB: Prošlo je skoro pet meseci od izlaska albuma, kako si ti zadovoljan njim i kako ti se čine reakcije, s obzirom da su se prvi utisci slegli?
VN: Svi smo veoma zadovoljni samom reakcijom ljudi a i onih medija koji su registrovali da album postoji, i to nije neka fraza. Dosta njih se veoma emocionalno vezalo za ovaj album i kao da im je ta vrsta vezanosti za neko delo nedostajala. Izgleda da smo uboli nerv jednom delu publike. Naravno, pričamo o relativno uskom krugu ljudi, jer sam alternativni rok u Srbiji sluša mali procenat ljudi, ali recimo da smo u tom žanru napokon obezbedili trajno mesto za sebe i da smo makar i na internetu, proširili krug slušalaca. Ja bih se zahvalio svima koji su pesme šerovali, pisali o albumu i javljali se, jer ponekad pomisliš da nije sve bilo uzalud.
MB: Ko su Dve sestre?
VN: Nikada konkretno ne govorim ko su uloge u pesmama, ali mogu da kažem da su to dve osobe koje se ceo život pretvaraju da su lude zarad “mira u kući”. Tu se prepliće i jedna horor tematika, ali neka svako tumači pesmu na svoj način. Ako se nekada neko usudi da snimi “Leptiricu II”, jako ću da ga smaram sa ovom pesmom. Jako.
MB: Da možeš da uđeš u vremeplov i da sarađuješ sa bilo kojim muzičarem, sa kim bi najviše želeo da radiš?
VN: Maštao sam da radim sa mnogima, ali tu postoji i ona druga strana a to je: „A šta bih ja njima mogao da doprinesem?“ Tako gledano, nisam siguran da bi sa svim tim majstorima imao zajednički jezik. Recimo mislim da bih se najbolje proveo da sam ranih osamdesetih svirao sa no wave fanaticima (Swans, Sonic Youth). I generalno mi je žao što sam počeo maltene kao pank-rok gitarista, što Jewy Sabatay nije bio još više no wave na početku, to je recimo podžanr kojim bih želeo da završim karijeru. Nedavno sam baš gitarom pratio ceo lajv album od Swansa ’’Deliquescence’’, volim da vežbam gitaru tako što sviram preko omiljenih bendova. Često sam agresivan prema gitarama i uživam u tome.
MB: Kako bi izgledao savršeni pedalbord? Da imaš neograničen budžet, kako bi ga sastavio?
VN: Jao ne znam, to je nauka za sebe, mislim da savršeni bord ne postoji. Dosta se kontrolišem tu i ne kupujem pedale prečesto. Zavisi i koji žanr sviraš i koliko želiš da se osloniš na zvuk pedala, ja se recimo oslanjam dosta i mislim da smo na albumu ’’Iza Crne Duge’’ postigli određene rezultate upravo kombinacijom pedala i za gitaru i za bas. Nagledao sam se interesantnih stvari na JuTjubu, ali ima i tu dosta pomodarstva, mnoge pedale posebno u Sjedinjenim Državama, se više kupuju zbog šarenih sličica kojima su oslikani nego zbog kvaliteta zvuka. Ja sam tu više pristalica funkcionalnosti. Ako govorimo o markama, svim fanaticima bih preporučio ruskog proizvođača Yerasov, imaju vrlo sveden dizajn sa nekim praktičnim rešenjima, a zvuk im je za tu cenu i više nego odličan. Evo jednog detalja, pri snimanju gitara imali smo nešto što smo u zezanju nazvali „tehnikom hladnog rata“. U desni zvučnik ide dist iz američkog Pro Co Rat-a, u levi SCS distortion od gore spomenutog Yerasova. Igrajte se ljudi, nemojte da robujete, možda otkrijete nešto svoje i interesantno. Ova prethodna rečenica se odnosi na ceo život.
Jedino što nam preostaje da čekamo da zasija zeleno svetlo na semaforu, koje će označiti početak svirki u zatvorenom prostoru. Jer, ipak ima nečeg jedinstvenog u tom mraku, memli i mirisu. Trenutak kada, iako ste došli sami na svirku, ili sa ortakom, ili sa velikim društvom, u tom jednom trenutku se nalazite u svom svetu. Meni taj svet sada fali više nego ikada. Zato jedva čekam da to zeleno svetlo zasija, pa da u kosti i koži čujem novi album Briganda.
