GistroFM: Coming Home
Postoje neke pesme koje su dom više od drugih. Nebitno gde ste kada ih slušate, da li ste na moru ili smoru, da li putujete u mislima ili su stvarno ispod oblaci, jer zvuci neke muzike čine dom u bilo kojoj vremenskoj zoni. U današnjoj emisiji, poslednjoj pred dvomesečnu letnju pauzu, puštam baš takvu muziku.
Novi album teksaške grupe Khruangbin zvuči kao dom. Album koji vas vozi i kad ležite. Psihodelija sa svih krajeva sveta. Po njemu ću pamtiti leto koje je tu. Phoebe Bridgers ponovo podseća zašto je možda najtalentovanija devojka svoje generacije u singer-songwritterkim vodama. Istim onim u kojima je Bob Dilan na primer. A on se tek vrzma po ovoj epizodi. Peva i prvu pesmu. Onu u kojoj promrmlja "Then I’ll stand on the ocean until I start sinkin’ / But I’ll know my song well before I start singin’ / And it’s a hard rain’s a-gonna fall". O 2020. je pevao 1963. I niko nije više dom od Boba. Tu su još Smog, Sonic Youth, Dinosaur Jr, Baobab, Arsen, Gracin, Majkl Kivanuka, Lion Bridžis i najlepša pesma koju sam čuo ove godine, a snimio je Džonatan Vilson. Malo šta je više dom od nje. Možda samo poslednja pesma koju puštam danas, i to u izvođenju Duška Gojkovića.
Postoje pesme koje znamo i one koje nas znaju. Mislim da ih ni u nijednoj emisiji, bar iz poslednji godinu dana, nije bilo više nego u današnjoj. Taman toliko da bude dovoljno da se dokotrljamo do nedelje 6. septembra, kada se Gistro vraća sa letnjeg raspusta.
