Neil Young - Homegrown [2020]
Dugo očekivani Homegrown Nil Janga je ugledao svetlost dana skoro četrdeset i pet godina od svog nastanka.
Iako je planirano da izađe 1975. godine, Nil je doneo odluku da se umesto njega izda Tonight’s the night. Biografski posmatramo, Jangu je prva polovina sedamdesetih godina bila vrlo težak period. Veza sa glumicom Keri Snodgres je bila pred pucanjem, dobio je sina Zika koji je oboleo od cerebralne paralize, dok su mu bliski prijatelji Deni Vajten (prvi gitarista Krejzi Horsa) i Brus Beri (roudi) izgubili život od predoziranja heroinom.
U tom kontekstu, možemo razumeti i prihvatiti odluku da Tonight’s the night dobije prednost u odnosu na ovaj materijal. Najmračniji album njegovog kataloga je na jeziv način dočarao prazninu nastalu u Nilu odlaskom drugara. Svaki bis u tom periodu, bi završavao sa naslovnom pesmom uz salve zvižduka i uvreda od publike, koja je verovatno očekivala ’’Heart of gold’’ ili ’’Old man’’. Verovatno bi bili srećniji da je Homegrown izašao umesto njega, jer je mnogo sličniji materijalu na koji ih je navikao.
Ali u tome je veličina Nila Janga kao umetnika. Nikada podložan kompromisu, čovek momenta, makar prijateljstva i ljubavi bile stavljene na test zbog toga. Kako je i on sam poručio Stivenu Stilsu napuštajući duo The Stills-Young band ’’Čudno je kako stvari koje nastanu spontatno, tako spontano nestanu.’’
Najavljujući Homegrown Nil ga opisuje kao kariku koja spaja Harvest, Comes a time i kasniji Harvest moon. Vidi ga kao epitaf propaloj ljubavi i moguće da iz tog razloga nije imao hrabrosti, a ni volje da ga svojevremeno izda. Od dvanaest stvari, sedam se sada prvi put pojavljuje u zvaničnom izdanju (računajući i narativ ’’Florida’’), dok smo pet mogli da čujemo na njegovim kasnijim, odnosno iz ove tačke gledišta ranijim snimcima.
Jang vrši odličan odabir pesme koja otvara album, te je izbor pao na ’’Sepparate ways’’. Verovatno najbolja stvar koja se ovde pojavljuje, može rame uz rame da stane sa ’’Out on the weekend’’ i ’’Tell me why’’. Zvuk tipičan za njegovu kantri fazu rada, gde gospodari melanholična usna harmonika, uz slajd gitaru koja cvili poput usamljenog psa na pragu trošne kuće i zajedno prave divnu podlogu za iskrene tekstove iz dubine duše. Takođe, takve su ’’Try’’, ’’Mexico’’ i ’’Love is a rose’’.
Od novijih stvari, koje pre nismo mogli čuti, ističe se ’’We don’t smoke it no more’’ sa svojim prljavim kafanskim bluz ukusom. Klavir, usna harmonika, distorzična solo gitara i trapavi bubanj nas odovode na žurku koja već predugo traje, gde domaćin uveko moli goste i Boga da se što pre pokupe i odu kući. Jang nikada nije važio za tehnički virtuoznog gitaristu, no minimalizam u njegovom soliranju i ukusno akcentovanje tonova ga stavlja na posebno mesto u istoriji rokenrola.
Od starijih stvari, ističe se ’’White Line’’ koju smo mogli čuti na ploči Ragged glory, snimljene sa Krejzi Horsom iz 1990. godine. Ovaj put je sam izvodi i to pesmu čini mnogo jačom i iskrenijom, te se opet potvrđuje teorija da manje može dati više.
Ono što me je uvek fasciniralo kod kantautora iz Toronta jeste ta želja za stalnim samopronalaženjem u zvuku i upornim osvežavanjem istog. Čovek koji je u stanju da odsvira večni solo u ’’Cortez the killer’’, da potom skače sa Pearl Džemom uz ’’I’m an ocean’’, da svira klavir na ’’After the goldrush’’, ili sa Divom da pravi haos na ’’Hey, hey, my, my’’, očigledno ima u rezervi još mnogo odličnog materijala koji sa vremena na vreme procuri u etar.
Zato je uvek svečan dan kada nešto novo čujemo od Nil Janga, jer nas to podseti da u ovom ludom vremenu i dalje vredi odvojiti momenat kada samo treba odvrnuti zvučnike, udobno sesti, otvoriti pivo i prepustili se lepoti uživanja u muzici.
