KLASIK DANA: The Stone Roses – The Stone Roses [1989]
Na času geografije kada bi Vas pitali po čemu je poznat grad Mančester, odgovor bi verovatno glasio da je to grad na severu Engleske sa razvijenom tekstilnom industrijom.
Kada pitate ljubitelja fudbala isto pitanje, odgovor bi glasio da je taj grad dom dva premijerligaška šampiona, Mančester Junajteda i Mančester Sitija.
Zaljubljenik u muziku bi odgovorio da je to grad koji je udahnuo drugi život u britansku muziku. Grad koji je svetu muzike dao Joy Division, New Order, The Smiths-e, Happy Mondays-e, Oasis i The Stone Roses. Novinari će tu scenu i period nazvati Madčester (ludi Mančester).
Pored toga, prva diskoteka u Britaniji koja je puštala elektroniku ’’The Haçienda’’ je otvorena u Mančesteru i time se zaiskrila kultura rejva.
Sam životni vek kluba ’’The Haçienda’’ je vrlo interesantan. Otvorili su je članovi Nju Ordera 1982. godine, na drugu godišnjicu smrti Iana Kurtisa, frontmena Džoj Divižna, a zatvorena je neposredno oko izlaska ‘’Be here now’’ od Oasisa 1997 godine, žanrovski poslednjeg Britpop albuma.
Za života ovog kultnog mesta Hepi Mandejz će izbaciti ‘’Pills 'n' Thrills and Bellyaches’’, Smitsi ‘’Queen is dead’’, Nju Order ‘’Movement’’, Oasis ‘’Morning glory’’, a u epicentru cele te epohe je upravo prvi album Stoun Roses-a.
Grupa The Stone Roses je osnovana 1983. godine u sastavu Ian Braun (vokal), Džoni Skvajer (gitara), Geri Maunfild Meni (bas) i Alan Vren Remi (bubanj). Stiču veću popularnost sa koncertom na Spajk ajlendu 1990. godine, kada nastupaju pred 27.000 ljudi. Po svedočenju očevidaca Noela i Liama Galagera, koji su bili na tom koncertu, ovo je najluđi događaj koji se odigrao u njihovim životima. Da nije bilo Stoun Rosesa ne bi bilo ni Britpopa, koji je kasnije usledio kao logičan nastavak Madčester scene.
Kada uzmemo ploču u ruke prvo što nam zapada za oko je njen interesantan omot, čiji je autor Džoni Skvajer, gitarista benda. Limun na omotu je aluzija na studentske proteste u Parizu 1968, gde su studenti limunovim sokom uspevali da speru suzavac sa lica. Slika se zove ’’Bye, bye Badman’’.
Stvar koja otvara album je ’’I wanna be adored’’. Bas linija daje divan gruv i pravi ljubičasti zvučni zid, da bi zatim na vrhovima prstiju ušla Skvajerova gitara, sve do preseka bubnjem kada svi instrumenti ulaze u pesmu. Ubrzo zatim i Ian Braun, koji u svom stilu profesionalnog uličnog hodača šapuće:
’’I don’t have, to sell my soul, he’s allready in me...’’
Egoističan zahtev da bude obožavan je iznet tako lako i uverljivo da ga usvajamo bez oklevanja i pitanja.
Ja sam je prvi put čuo oko 4 ujutru, kada sam završio sa učenjem i pokušavao da zaspim. Bilo je leto i tek je počelo da sviće. Sa sluškama na ušima sam se nalaktio na jastuk i gledao kroz širom otvoreni prozor. Prizor sunca koje se penje iznad Topčiderskog brda. dok je išla ova stvar. mi je do dan danas jedan od najlepših momenata koji sam imao slušajući muziku.
Sledi ’’She bangs the drum’’, koju ponovo otvara oblak basa kroz koji tutnji gitarska grmljavina. U nama se stvara osećaj netaknute i neograničene slobode. Zemlja se trese dok igla šeta po brazdama ploče i sobu nam ispunjava predivnim zvukom. Teorija da su bubnjarke strava devojke je ovim dokazana.
Sledi sanjivi ’’Waterfall’’. Ako bih ikada režirao film, prve kadrove bi pratila ova stvar. Sanjiva psihodelična melodija nam demonstrira kvalitet koji Džoni Skvajer poseduje kao gitarista, sa jasnim uticaj koji je na njega imao Džoni Mar, gitarista The Smithsa. Akord koji se razlaže u arpeđo, gde je svaki ton podjednako bitan i lep, tako da gitara na momente zvuči više kao distorzična harfa, nego običan žičani instrument.
Nakon nje ide ’’Don’t stop’’, koji je ništa drugo nego ’’Waterfall’’ pušten unazad. Bitlsi bi bili ponosni, jer ovde možemo videti simpatični mig u njihovom smeru i kako se sama traka može vešto koristiti kao instrument u stvaranju muzike.
’’Bye, Bye Badman’’ je razglednica iz Britanije sa kraja 80tih. Recesija, borba države protiv huligana, gde su svi živi jedva čekali da vide britanskoj premijerki Margaret Tačer leđa. Pesma je inspirisana protestima u Parizu, ali nesumljivo se ovde upire prst na Čeličnu lejdi kao Babarogu.
’’Soak me to my skin, Will you drown me in your sea, Submission ends and I begin.
Choke me smoke the air, In this citrus sucking sunshine. I don't care you're not all there,
Every backbone and heart you break,
Will still come back for more,
Submission ends it all.’’.
Britanija će te godine mahati Čeličnoj ‘’pa-pa’’.
Nakon nje ide slatka minijatura ‘’Elizabeth my dear’’ koja je inspirisana Sajmon i Garfanklovom ‘’Scarborough Fair’’.
’’Made of stone’’ je omaž slikaru Džeksonu Poloku i njegovoj saobraćajnoj nesreći. Kada su pitali Džoni Skvajera za ovu pesmu i njeno značenje on je prosto odgovorio ’’Zamislite želju i gledajte kako se ona ostvaruje. Želju da postižete odlučujući gol u finalu kupa, dok vozite Harlija obučeni u kostim Spajdermena.’’
’’Sometimes I fantasize
When the streets are cold and lonely
And the cars they burn below me
Don't these times fill your eyes’’
U ’’This is the one’’ bend zvuči kao lavina, gde se na grudvicu svakim momentom kači novo parče snega, tako grudva postaje sve veća kako vreme prolazi i biva sve snažnija i brža, sve dok se ne pretvori u džinovsku loptu koja se kotrlja niz planinu naših osećanja.
‘’I'd like to leave the country, for a month of Sundays,
Burn the town where I was born.
If only she'd believe me,
Bellona belladonna Burn me out or bring me home.’’
Momenat kada se svi uključuju jedan po jedan, da bi gruvali do samog završetka pesme, kada će svi zajedno otići u fejd-aut, je autentičan potpis grupe.
‘’I am the resurrection’’ ima bibliske srazmere, gde je Ničeovski predstavljeno razočaranje čoveka u veru i nedostatak iste u međuljudskim odnosima. Braun poput propovednika tvrdi da je on vaskrsnuće i svetlo, da ne ume da mrzi koliko bi želeo. Da uprkos svakom kamenu bačenom na njega uspeva da smogne snage da i dalje voli.
‘’Don't waste your words I don't need anything from you
I don't care where you've been or what you plan to do
I am the resurrection and I am the light
I couldn't ever bring myself to hate you as I'd like’’
’’Fools gold’’ je poslednja stvar. Sad, neki bi rekli da se ona ne računa, jer nije pratila album već je bila singl u momentu izlaska, dok je na nekim izdanjima bila uz album. S obzirom da je pesma odlična, ja je pripajam albumu bez razmišljanja, jer je greota da pričam o Stoun Rousesima, a da ne pričam o ovoj pesmi. Otvara je ritam mašina na koju se kači bas i podiže prašinu. Sve će to zatim da začini šaputanje Ian Brauna i po koji rifić Skvajera i tako nastaje potpuno ludilo u trajanju od 10 minuta. Čujemo jasan uticaj acid house muzike koja je dolazila iz Hasijende 80ih godina. Verovatno najbolja stvar u portfoliju benda. Ako volite Disciplinu Kičme, ovo je stvar za vas.
Album je potpuno fantastičan i revolucionaran. Celim trajanjem se oseća snažan uticaj psihodeličnog britanskog roka iz 60tih godina, bendova poput Kinksa, Bitlsa, Stonsa, The Who-a, Mankiza, ali i REM-a, Velvet Undergrounda i Modern Loversa. Predstavlja divnu mešavinu svih navedenih bendova, začinjenu gitarom koja vam se svakim tonom spušta niz leđa, odličnom ritam sekcijom i unikatnim glasom Iana Brauna, što sve zajedno čini Stone Rosese jedinstvenim bendom. Pozajmili su nešto od starog, dodali novo i tako napravili svojevrstan spomenik britanske muzike.
Siguran sam da sami nisu bili svesni koliko su veliku stvar napravili kada su izašli iz studija 1989. godine. Album koji je završio jednu epohu britanske muzike i započeo narednu.
Oasis, Pulp, Blur, Suade, Elastica i The Verve će u naredni vek ušetati utabanom stazom koju je ovaj album napravio.
Slušati ga leti, na krovu ili prozoru, oko 5 ujutru.