The Lodge [2019]
Pogledah na FEST-u dugočekani THE LODGE (imbecilno za tu priliku „preveden“ kao LOŽA!), od austrijskog dueta koji nas je pre 5 godina počastio arty hororom GOODNIGHT MOMMY. Kao što ocena 3- pokazuje, blago sam razočaran: očekivao sam više.
Glavni kvalitet njihovog prvenca bila je, kao to već davno rekoh, „atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i otvorenijih gadosti.“
Toga, ovde, ima u manjoj meri, pomalo razvodnjeno. S jedne strane, zaplet se eksplicitnije oslanja na horor motive i teme: mentalno poremećeni pojedinac, psihološke igre, „gaslighting“ izluđivanje, suicidalne sekte, izolacija na pustom i jezivom mestu, zlokobno-zločesta deca, zla (?) maćeha, kuća za lutke koja bi trebalo da bude kao neka paralela sa živim junacima, itd. Film sadrži i čak tri jump-scare scene – jedna od privilegija gledanja filma u bioskopu, a ne kod kuće, jeste i uživati u skoku iz stolice koji je gledateljka ispred mene izvela prilikom prve te BAMMM!-scene.
S druge strane, rediteljska obrada toga je slična onoj prvom filmu: hladna, spora, turobna, neakcentovana, ili slabo akcentovana (ako ne računam pomenute tri šok-skok-scene), što ovde uspeva da donekle suzbije stravu, a da, umesto nje, ne proizvede onaj osećaj začudnog, onu unheimlische atmosferu koja je krasila prvi film. Ima je i ovde, ali u primetno manjoj meri.
Deo krivice za blago mi umanjeni užitak u ovom filmu počiva i u odluci dvoreditelja da se to sve slika nešto realističnije, pa tako, iako tu ima nekih stilizovanih i skoro-nadrealnih kadrova i prizora, velika većina toga je nerazlučiva od mrljavo, premračno slikanih novih američkih hororčića. Ukratko, mnogo manje bombonica za okice nego što smo, na osnovu MOMMY, mogli očekivati.
Takođe, iako su svi glumci OK, deca su ovde manje intrigantna, tajanstvena i zanimljiva kao likovi nego što su bili blizanci u MOMMY, a delom i zbog toga involviranost je nešto manja. Film negde oko polovine postane pomalo i repetitivan i slabo zanimljiv baš kad bi trebalo da postaje zategnutiji, napetiji (recimo, odiseja peške po snežnoj oluji sve do tajanstvene „kolibe“ ne dovede ni do čega, i završi se antiklimaktično: u kolibi se ne nađe ništa bitno i vraća se nazad).
Postoje tu dve relativne sitnice iz žanra „how convenient“. Naime, deca, u nameri da izlude svoju maćehu, urade dve krajnje slabo ubedljive stvari: 1) u toj izolovanoj kolibi oni imaju i internet i printer, pa tako iskopaju neke slike i napišu i dizajniraju ubedljivo-izgledajući „novinski članak“ koji govori o navodnoj smrti njih troje (dece i maćehe); 2) dečak improvizuje kontrapciju s kaiševima oko ramena i leđa kako bi hinio da se kao obesio konopcem; zaista ne znam ni neki mator konj (npr. ja) da li bi to umeo da napravi od slučajno zatečenog materijala u jednoj kolibi, a kamoli teen klinja. No, dobro, to ćemo još i da otpišemo pod „cepidlačenje“ ili „kao na filmu“.
Međutim, nikako ne mogu kao sitnicu ili cepidlačenje da otpišem činjenicu da čitava druga polovina filma, a naročito njegov rasplet, bukvalno visi o nečemu što se baš nikako ne može narativno opravdati: naime, tatko, psihijatar, svojoj novoj ženi, a bivšoj pacijentkinji, za koju dobro zna koliko je mentalno sjebana, a još bolje zna koliko nju ne vole njegova deca, njoj dakle, koja sedi nasamo s tom decom u izolovanoj kolibi, on OSTAVLJA NAPUNJEN PIŠTOLJ i pokazuje joj kako se njime rukuje! Pa daaaj, čak i u nekom visokostilizovanom filmu jedan takav postupak škripi do neba! A ovo ovde čak i nije toliko visokostilizovano kao MOMMY, dapače, rekoh već gore, ima više činilaca (i narativnih i stilskih) koji ga približavaju realizmu. Ali džaba ti rumunsko slikani film kad si još na nivou scenarija sebi dopustio ovako nešto neuverljivo i glupo.
Moglo bi se tu još zamerki naći: sekta u filmu postavljena je previše konvencionalno (to što oni propovedaju skroz je prepisano iz Biblije, nije ništa posebno što bi objasnilo njihovu suicidalnost); paralela kuće za lutke i kolibe je em derivativna, sad tako brzo posle HEREDITARY (s kojim deli i motiv porodičnog gubitka i ožalošćenosti), em nije smisleno razvijena i idejno opravdana (ili barem meni izmiče ikakva konotacija koja bi, izvan ikonografski simpatičnog zezanja, opravdala posezanje za ovim tropom)...
