Poison Berry In My Brain [2015]
POISON BERRY IN MY BRAIN je predivan, presladak, neopisivo zabavan film o – zaljubljivanju!
Ne, nisu me oteli badi-snečeri, ove redove zaista ispisujem ja, dr Ghoul (sumnjivcima nudim ličnu kartu na uvid!); uostalom, ovaj rivju ispisuje isti autor istog OVOG prikaza za istu onu francusku AMELIJU PULEN!
Dakle, u čemu je štos? Otkud uopšte jedna romantična komedija može zaslužiti Ghoulovu prelaznu ocenu, a kamoli pak specijalni tretman na ovom blogu i čak Pečat Preporuke? Pa, lako – ako je napisana tako proniciljivo i dobro (zasnovana na mangi, ali to, samo po sebi, ništa ne znači, ako se ne adaptira kako valja), ako ima ovako spektakularno dobro pogođen kast koji vrca šarmom, ljupkošću i zabavnošću, i ako je režirana tako neopisivo dobro da čarape same odleću sa stopala pred divotalnom nepogrešivošću te majstorske inscenacije bez ijednog pogrešnog koraka tokom dvočasovnog trajanja!
Zamislite da su ti „likovi“ („otrovne bobice“ u njenom umu!) zapravo neverovatno zabavni, da sve vreme preglumljavaju, ali na onaj neodoljiv japanski način, konzistentno stilizovan, i pun duha – i da su njihovo ponašanje, i replike, zaista sveži i DUH-oviti i živahni i –ponavljam se, ali zaista ZABAVNI. Zabavnost ovog filma je toliko zabavna da se to koliko zabave možete imati tokom njega teško može dovoljno zabavno naglasiti (i ponoviti)!
Da mi je neko kazao da ću ovoliko snažno i duboko da se unesem u film u kojem je glavni saspens u tome DAL ĆE DA SE UZMU rekao bih mu/joj da još nisam postao baba pred pornićem! Međutim, nakon ovog filma, ili jesam postao ta baba, ili sam se opet zaljubio (uprkos svemu!), ili je ovo stvarno izuzetak, krajnje redak primer filma koji se bavi temom koja me naročito ne zanima (bar ne na filmu) ali je, ovde, u datom slučaju, unikatno, to obrađeno toliko –ehm, zabavno, da se tu nema šta dodati ni oduzeti, to je TO!
Mislim, jbt, ovaj baja režira te „oće kaki – neće kaki“, „should I stay or should I go“ scene sa dinamikom i smislom za saspens ravnim režiji najboljih akcionih scena, ili pak onih „dal’ da seckam plavu il’ crvenu žičku na bombi“ momenata iz najnapetijih trilera!
Uostalom, ako me baš vučete za jezik, nemam ja ništa protiv ljubavi i zaljubljivanja kao teme – ni na filmu ni u životu – samo što se ta tematika uglavnom obrađuje na neke patetične, otužne, otrcane, dosadne, milion puta varirane, meni nezanimljive načine. Ovde je to sve učinjeno beskrajno (da!) zabavno!
I baš zato što je to tako, neću da vam kvarim uživanje bilo kakvom daljom pričom: ovo nije moja uobičajena kritika, pa ni rivju u punom smislu, nego samo elaborirana PREPORUKA! Neću ništa da spojlujem, niti da analiziram, još manje da filozofiram: ono što ova lepotica ima da vam ponudi zaslužujete sami da otkrijete. Samo ću reći nekoliko stvari:
