Child's Play [2019]
Dečak je dobar (mada malko prestar za igranje s lutkom, pa još ovakvom i ovolikom) i javlja mi se da će izrasti u neku facu, ako preživi pubertet u Holivudu. Ipak, scenaristički je trebalo više i jače da se iskoristi gluvoća tog lika, odnosno njegov slušni aparat. Ne kažem, nije da nije, dotaknuto je to u jednoj i po sceni, kao i sve dobre jedva-pipnute ideje u ovom filmu, ALI moralo je to više...
Povrh svega, jebo ih bog blesavi, trebalo je da unajme nekog talentovanog da im dizajnira jebenu lutku oko koje se sve vrti! Kao da su potrošili sve pare na scenario i efekte, a kad je trebalo platiti dizajnera lutke, oni unajmili nekog kolegu Neše Sline iz Sava Centra, priučenog za godinu dana (ako i toliko) da napravi ovu zaista odurnu lutketinu!
Plus, uz sav okej glasovni trud Marka Hamila, jedan je i nezamenjiv Bred Durif sa svojim zločestim glasom Čakija... Ipak, ovaj mestimično neočekivano gnjusan, splateričan i set-pisičan hororčić pruža sasvim dovoljno zadovoljstava da ga vredi pogledati.
Jeste, taj klimaks je trebalo dodatno razraditi: koštalo bi malo više, ali bi vredelo, bilo bi antologijski a ne ovako skromno, u krugu porodice, u četiri zida. Trebalo je to da bude spoj Gremlina i Zore mrtvaca, samo sa lutkama i drugim igračkama – dakle, ultimativna fun-loving konzumeristička rolerkoster satira za 21. vek a ne samo „pa, lepo ovo beše, kako smo se nadali, ali ne znam da li ću i za koliko decenija ponovo poželeti da to gledam“!
Da producenti nisu bili previše cost-effective šićardžije, i da su svom scenaristi dali više vremena i motivacije da još razradi scenario (i odrešili kesu za pompezniji kraj), ovo je mogao biti moderni klasik a ne „samo“ jedan od retkih novijih horor rimejkova koji je, zapravo, opravdao svoje postojanje, ali se prebrzo potapšao po ramenima i ipak ostao na pola puta (do banke).
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.