KLASIK DANA: The Beyond [1981]

Ghoul

Dec 02, 2019

The Beyond a.k.a. L'aldilà

Fulvia Film / 1981

Režija:

Lucio Fulci

Scenario:

Dardano Sacchetti, Giorgio Mariuzzo, Lucio Fulci

Uloge:

Catriona MacColl, David Warbeck, Cinzia Monreale

Zemlja proizvodnje:

Italy

Jezik:

Italian

7.5

https://www.imdb.com/title/tt0082307/?ref_=nv_sr_srsg_0

aka E tu vivrai nel terrore - L'Aldilà

aka Seven Doors of Death

aka The Beyond

***(*)

Po mnogima, uključujući i potpisnika ovih redova, ovo je kvintesencijalni Fulčijev film – onaj u kome su se splet okolnosti, ambicija i talenata najzad sklopili na gotovo savršen način, i dali antologijski proizvod italo horora, a i šire. Fulči ga je, s neskrivenim ponosom, nazivao 'apsolutnim filmom': ''Moja ideja je bila da napravim apsolutni film, sa svim užasim našeg sveta. To je film bez zapleta: samo kuća, ljudi, i mrtvaci koji se vraćaju S One Strane. Nema tu logike, samo sled prizora. More Tmine, na primer, je apsolutni svet, nepokretni svet u kome je svaki horizont sličan.'' Skica zapleta na koju se nižu pomenuti prizori sastoji se u sledećem: mlada njujorčanka, Liza (Katriona Mek Kol), dobija u nasledstvo prastari hotel u Nju Orleansu, i pokušava da ga dovede u upotrebljivo stanje, ne znajući da se u njemu nalazi jedna od Kapija Pakla kroz koju curi i na okolinu se mijazmično širi pradrevno Zlo…

Opresivna atmosfera starog američkog grada uhvaćena je perfektnom kamerom Serđa Salvatija, čiji je doprinos ovom filmu posebno nadahnut: zlokobnost koju prizivaju kompozicije kadrova (u predivnom wide-screenu!) i igre svetlosti, senki i nemirnih boja savršeno pristaju svetu u kome zlo može u svakom trenu da iskrsne iz najneočekivanijeg ugla – i najčešće to i čini. Mrtvaci ustaju, i krvavo se obračunavaju sa živima; slepe žene koje su možda tek sablasti; psi koji se okreću protiv gospodara; uklete slike i nemrtvi slikari-vešci; poplavljeni podrumi, buđava kupatila, kiselinom nagrižene mrtvačnice, paucima-opsednute biblioteke, bolnice ispunjene teturavim mrcinama i kulminacijski, nezaboravni (mada prekratak!) prizor Pakla s one strane – siv, beskrajni horizont ništavila u kome sumorno leže obeznanjene, uklete duše, opepeljene sa tlom…

Smelo napustivši ikakav privid 'realizma', narativne logike i linearnosti, S ONE STRANE se potpuno okreće logici košmara – bezizglednog, bezizlaznog, cikličnog. Besmisao vlada svime, i nikakve prolazne epizode herojstva i akcije neće, u krajnjem saldu, doneti holivudsko spasenje; apsurd je ime igre; sva vrata, i svi prividni izlazi vode nazad, u klopku; a ljudsko leglo je tek krhka orahova ljuska na okeanu tmine što pritiska sa svih strana i prodire kroz pukotine, trujući delirijumima neljudskog. Lavkraftovske natuknice efektno potcrtavaju nihilističko crnilo ovog filma (mada je LIBER EIBON, kao instrument otvaranja Vrata Pakla, zapravo izum Lavkraftovca, Klarka Eštona Smita), i živa smrt koja opseda likove filma nije tek još jedna banalna zombi-zaraza već metafizički usud koji ovaploćuje entropijsku apokalipsu koja se s neminovnošću prirodnog zakona obrušava na mizernu ljudsku rasu.

Čovekova telesnost nikada nije delovala tako krhko: lanci kidaju kožu a živi kreč nagriza tkivo; oči se kopaju i prstima i ekserima; pseće čeljusti s lakoćom kidaju ženski vrat uz obilato šikljanje predivno-crvene krvi; kiselina izjeda poslednje tragove ljudskosti, a dečje lobanje eksplodiraju kao dinje. Nema milosti; nema spasa. Začarani krug vodi samo na jedno mesto: pakao sivila i beznačajnosti. Kako Fulči i sam reče: ''Mislim da svaki čovek bira sopstveni unutrašnji pakao, u skladu sa svojim skrivenim porocima. Zato se ja ne bojim Pakla, jer Pakao je već u nama. Začudo, ja ne mogu da zamislim postojanje Raja, iako sam katolik – ali možda me je bog napustio? – a opet, često sam zamišljao Pakao, jer živimo u društvu u kome se jedino Pakao može zamisliti. Napokon, shvatam da je Raj neopisiv. Mašta je mnogo jača kada je pritiskaju užasi Pakla.''

Nihilizam, dosledno sproveden do samog kraja, pojačan je činjenicom da su glavni likovi ovde, kao retko gde kod Fulčija, simpatični i prijemčivi (Mek Kolova ima dobru hemiju sa vickastim Dejvidom Vorbekom): kada na kraju i oni završe slepi i izgubljeni usred Pakla – udarac je utoliko jači što smo do tada navijali za njih. Ali svet Fulčijevog 'Nju Orleansa' odavno nije ljudski: nema tu helikoptera ni ostrva na koja bi ljudi pobegli od najezde ovih mrtvaca; oni već na početku filma jesu na ostrvu, krhkom kao i sam Nju Orleans – ostrvu prividne ljudskosti koje, do kraja balade, biva potpuno istopljeno u Mrakovima S One Strane.

Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.