The Ambiguity of David Thomas Broughton [2017]
David Thomas Broughton je engleski folk/avangardni pevač i gitarista, koji je jedno vreme živeo u Seulu i u Pyongyangu. Roden je u Otleyju, u West Yorkshireu, i iako mu je otac još kao detetu poklonio gitaru, Broughton nikada nije formalno osposobljen za sviranje bilo kojeg instrumenta. Uprkos tome, on uspeva da stvori zvuk sličan velikom orkestru semplovanjem sebe dok peva, svira akustičnu gitaru i proizvodeći razne druge zvuke pomocu Bossove loop pedale. Njegovo objašnjenje, ili pre izgovor za ovakav pristup, je da na svet gleda kao na gomilu muzičkih instrumenata, u kome svaki neživi objekt igra svoju ulogu. Zato i nije iznenadenje što koristi i razne netradicionalne muzičke instrumente u svojim pesmama, uključujući radio aparate, lične alarme i televizore, a ponekad u svoju muziku ubacuje i audio snimke prirode. Poznat je po ljubavi prema spontanosti i improvizaciji, snimanju albuma iz jednog pokušaja (omogućavajući da greške kod snimanja ostanu) i započinjanju živih nastupa bez jasnog plana. U svoje nastupe uključuje samosvesne, ironične plesne poteze i pevanje bez mikrofona (često i van pozornice). Sve ovo bilo je i više nego dovoljno da inspiriše Grega Butlera da pokrene IndieGoGo kampanju, kojom je sakupio novac za dokumentarni film o ovom jedinstvenom kompozitoru.
Dokumentarni film The Ambiguity of David Thomas Broughton se sastoji iz dve celine. U prvoj Butler postavlja ispred kamere prijatelje, poznanike, kolege i rodbinu DTBa, čime ga predstavlja iz drugog lica, tacnije iz perspektive posmatrača. U drugoj celini on razgovara direktno sa njim, dozvoljavajući gledaocu da prisustvuje i kreativnom procesu priprema za nastup, što kulminira koncertom na The End Of The Road festivalu. Sa tehnicke strane, film jako uspešno kombinuje nekoliko vizuelnih i narativnih tehnika, uprkos skromnom budžetu. Ovo doprinosi kvalitetnom predstavljanju priče o jednoj kompleksnoj, multitalentovanoj ličnosti, čije stvaralaštvone priznaje okove i okvire muzičke industrije.
Sa druge strane, stiče se utisak da motivacija samog DTBa nije najjasnije predstavljena, odnosno shvaćena. On je predstavljen kao formirana, zaokružena celina, na koju je nemoguće uticati i koju je teško menjati, tako da pojam dvosmislenosti u naslovu ne igra nikakvu ulogu, osim što je to i naslov jedne od njegovih najpoznatijih pesama. Jonathan Meiburg, frontmen of teksaškog benda Shearwater najbolje je opisao kako jedan Davidov nastup izgleda: „To je poput gledanja nekoga ko želi da svira lepe pesmice, a onda nekog drugog koji želi da ga zaustavi po svaku cenu, samo što se ovde radi o istom čoveku.“ Deluje da komponenta za razumevanje ovog fenomena nedostaje, mada se može shvatiti i da celokupnim stvaralaštvom David Thomas Broughton pokušava da razume i ophrva samog sebe. U svakom slučaju, ovaj dokumentarac je jako zanimljivo gledati, delimično zbog upoznavanja sa likom i delom DTBa, a delimično zbog onog ekscentrika koji čuči u svakom od nas i povremeno uspeva da se probije na površinu.
