Albumi za kišne dane

Oct 30, 2019

Albumi o kojima danas govorimo su pre svega divni. Dokaz za to je vremenska distanca između sadašnjeg trenutka i momenta od kada su objavljeni, a tome ima četiri ili više decenija. Sama činjenica da se o ovim pločama i posle toliko vremena priča, te da se one još uvek slušaju i vole, mnogo će vam reći.

Takođe, u atmosferi kojom ovi albumi odišu provejava izvesna doza sete. Gde je seta, tu je jesen, a gde je jesen tu je kiša. To što pomenute ploče asociraju autora ovih redova na kišno vreme može biti subjektivan osećaj…a i ne mora da bude. Ipak, ta melanholija kojom je obojena većina pesama o kojima je danas reč, kao i to što ovaj tekst čitate u jesen, pre je izgovor da vam “podvalim” četiri fenomenalna albuma, nego bilo šta drugo. Ako vam ova muzika bude prijala tokom jesenjih dana ili noći, mislim da je misija potpuno uspela. Ako pak u ovim pesamama budete uživali u bilo kom drugom godišnjem dobu – misija je takođe uspela. Poenta je u kvalitetnoj muzici - uvek je bila i uvek će biti.

Bill Evans & Jim Hall

Undercurrent [1962] / Intermodulation [1966]

United Artists / 1962 - Verve / 1966

Klavir i akutična gitara su savršen izbor za intimnu atmosferu bilo koje vrste. Bez obzira na to da li je u pitanju noć koju provodite tužni i sami, ili delite trenutke nežnosti sa voljenom osobom, ili provodite sumorni kišni dan u toplom domu, ako dobro načuljite uši uz neki od ova dva albuma, velike su šanse da vam to vreme šrođe na lepši ili lakši način.

“Undercurrent” je prvi Evansov album nakon tragične smrti njegovog dugogodišnjeg basiste Skota Laferoua i to je jedan od razloga zašto ga na ovom izdanju prati samo Holova akustična gitara. Ova dva albuma zajedno traju nešto duže od sat vremena i sadrže mahom obrade džez standarda, uz tek par originalnih kompozicija. Od tih originalnih numera, lični favorit je Holova “All Across the City” koja zatvara “Intermodulation”.

Dok je većina instrumentalnih pesama koje u nazivu sadrže “city” bržeg ili bar srednjeg tempa, ova je balada sa velikim “b”. Sećam se da sam pre desetak godina bio jako neraspoložen i da sam besciljno šetao kišnim gradom u nadi da ću razmišljanjem doći do rešenja svojih problema. Na slušalicama sam slušao baš ovaj album i baš ovu pesmu. Koliko je ona upečatljiva govori podatak da se danas iz te cele šetnje više sećam Evansovog klavira i Holove akustične gitare nego razloga zbog kog sam bio tužan.

Aranžani u kojima su ova dva virtuoza odsvirala klasike kao što su “My Funny Valentine”, “I’ve Got You Under My Skin” ili “Darn That Dream” toliko su specifični, da zaslužuju da ih čujete pa makar napolju sijalo najsjajnije sunce. Nije zgoreg pomenuti da je svojevremeno Otomo Jošihide, jedan od vodećih savremenih avangardnih džez muzičara, upravo za album “Undercurrent” izjavio kako je to najlepša ploča koju je čuo u svom životu.

Frank Sinatra

Watertown

Reprise / 1970

Da li vam se desilo da vas neki album asocira na događaje koji su vam se desili i pre nego što ste ga čuli? Ne znam za vas, ali meni se to desilo sa ovom Sinatrinom pločom. Naime, početkom osamdesetih me je tata često vodio u tadašnji Dom pionira (sadašnji Centar za sport i kulturu Šumice). Svakog vikenda su se tamo prikazivali crtaći i američke komedije, koje je svaki predškolac obožavao, pa ni ja nisam bio izuzetak.

Sećam se da smo jedne kišne subote gledali neku komediju sa Džerijem Luisom koja mi se prilično dopala. Međutim, taj dan i taj film sam potpuno izbrisao iz sećanja sve dok nisam čuo Sinatrin album “Watertown” mnogo godina kasnije. Da li zbog toga što je radnja tog filma smeštena u neki mali američki gradić koji odiše nekim spokojem i u kom je većina ljudi stalno nosila kišobrane, nisam siguran. Ono u šta jesam, to je da slušajući ovaj album imam upravo slike spokoja, kišobrana i malog gradića ispred očiju.

“Watertown” je pre svega konceptualni album. On je zamišljen kao priča o svakodnevnom životu običnih ljudi iz izmišljenog grada. Tekstove i muziku su pisali Bob Gaudio i Džek Holms, muzičari koji su sarađivali sa jednim od najpoznatijih američkih pevača tog doba Frenkijem Valijem (Bob je autor velikog Valijevog hita “Can't Take My Eyes Off of You” koji je doživeo na desetine obrada).

Za razliku od ostalih Sinatrinih ploča koje su obilovale bogatom orkestracijom duvačkih orkestara, “Watertown” je mnogo svedeniji i bliži autorskim pop/rok vodama nego salonskoj atmosferi kojoj su priličili Frenkovi stariji albumi. Koliko je ovo izdanje bilo drugačije govori i minimalistički omot, koji se takođe nije mogao porediti ni sa jednim drugim kog je imao ovaj slavni pevač. Kako kvalitet i originalnost ne prate uvek potražnju, tako se “Watertown” prodao u prilično skromnom tiražu za Sinatrine standarde. Frenk se nakon ove ploče vratio svojim opropabnim receptima koji su ga vratili na top liste, ali činjenica je da nikada nije snimio posebniji album od ovoga.

Pre samo nekoliko nedelja proveo sam na prozoru svoje sobe ceo jedan kišni novembarski dan uz voćne čajeve i ovaj album. Kako se “Watertown” završi, ja ga pustim ponovo. Slušajući Frenka kako peva o monotoniji malog mesta, o kišnim danima, o lepom raspoloženju kada se zaljubite u nekoga pa makar to bilo i nesrećno, momentalno sam se vratio u Dom pionira i vreme koje mi sa ove tačke gledišta izgleda mnogo naivnije, nevinije i bezbednije. Malo je albuma koji su u stanju da vas na ovaj način povedu na vožnju emocionalnim toboganom. Bez obzira da li je kišni dan ili noć, veliki ili mali grad, ako nikada niste čuli ovaj album najtoplije preporučujem da to uradite već uz prvi pljusak.

Terry Callier

Occasional Rain

Butler Music Corp. / 1972

“Occasional Rain” je druga ploča u karijeri Terija Kalijera. Dok je njegov debi album “The New Folk Sound of Terry Callier” (1968) uglavnom bio oslonjen na akustičnu folk, odnosno ritam i bluz muziku, Teri je na “Occasional Rain” proširio dijapazon žanrova u kojima se kretao, a samim tim je snimio i mnogo zrelije izdanje. Svakako najveći hit na albumu, a ujedno i jedna od najpoznatijih Kalijerovih pesama iz cele karijere “Ordinary Joe” je pravi soul / pop dragulj.

Zarazna melodija i stihovi koji osvajaju već na prvu loptu “For my openin' line / I might try to indicate my state of mind / Or turn you on / Or tell you that I'm laughin' just to keep from cryin'...Now I've seen a sparrow get high / And waste his time in the sky / He thinks it's easy to fly / He's just a little bit freer than me" učinili su ovu šarmantnu priču o jednom “Peri iz našeg kraja” toliko ličnom, da se gotovo svako od nas može pronaći u njoj.

Nemoguće je ne pomenuti još nekoliko predivnih balada, a tu pre svega mislim na nežnu i ljudsku “Lean on Me”, ali i na pomirljivu “Do You Finally Need a Friend”. Za razliku od preostale tri “kišne” ploče o kojima smo danas pričali, ova je zaista kišna u pravom smislu te reči. Poslušajte samo naslovnu psihodeličnu soul pesmu i gotovo da ćete čuti kapi kako se slivaju niz stari oluk. Takođe, kišbrani, bare i kabanice koje vidimo na fotografijama sa omota ove ploče, nedvosmisleno ukazuju na jesenju atmosferu koja provejava celim albumom.

Sticaj tužnih okolnosti je hteo da Teri Kalijer premine baš u jesen, krajem oktobra 2012.godine. Između albuma “Occasional Rain” i njegove smrti prošle su četiri decenije, tokom kojih je on postao jedno od najuglednijih imena u istoriji soul muzike. Nakon “Occasional Rain” snimio je, sa većim ili manjim uspehom, još devet ploča (posebno bih preporučio albume “What Color is Love” i “Time Peace”). Iako svi ti albumi imaju, kako i sam žanr za koji se Terijevo ime vezuje, dušu – čini se da ovaj muzičar nikada posle nije snimio toliko lepu ploču kao što je “Occasional Rain”. Pravo malo, skriveno remek delo soul muzike.