Ma Loute a.k.a. Slack Bay [2016]
Pogled na publiku nakon odgledanih dvadesetak minuta filma Bruna Dimona „Tihi zaliv“ dovoljno je govorio – oni koji nisu negodovali ili već polako krenuli da izlaze bili su prilično iznenađeni onim što gledaju i pokušavali su da povežu konce i parčiće slagalice koje im je režiser namerno razbacao. A Bruno se Dimon u filmu, zapravo samo igra, na sebi svojstven način vrca filmskim jezikom, opčinjava publiku stvorenim svetom baš za tu jedinstvenu priliku njihovog dolaska u bioskop, ali je potrebno prepustiti mu se i zaboraviti na neke klasične filmske postulate srednjestrujaških pozicija kojima se, paradoksa li, Dimon sve više i više približava, ali na svoj izokrenuti način. No, predznanje o njegovim ranijim radovima može dosta toga da olakša, ali ne mora da bude u potpunosti neophodno da bi se doprlo do svega onoga što se nalazi u filmu. Doduše, gledajući presek Dimonovih filmova, dijaloških scena je u „Tihom zalivu“ mnogo više, na jedan drugačiji način je izraženija fotografija koja je i dalje dobrano bitna stavka u čitavom filmu, ali sada panoramski kadrovi dobijaju na drugom značenju kroz svoju ekspresionističku vizuru dok su krupni planovi rezervisani samo za bitne momente u filmu.
Muzika je svedena na minimum i tu je samo da pojača emocionalne dileme jednog od dva glavna junaka. A oni dolaze iz dve porodice čiji se životi na čudan način prepliću na početku 20. veka, negde na obalama Lamanša, a u epicentru svega je nestanak nekoliko turista baš u mestu u kojima žive ili letuju. I dok karikaturalni inspektori pokušavaju da razreše misteriju koje gotovo i da nema, nastaje ljubavna priča između mladih predstavnika lokalnih ribara na lošem glasu i dekadentnih aristokrata koji se ne libe da svoju ekstravagantnost podele sa drugima.
Kostimirana rafiniranost spoljašnjosti karaktera, pozorišni eksterijer stopljen sa naturalističkim sekvencama karakterističnim za ranijeg Dimona, duboka provalija između izgovorenih rečenica i onoga što one znače kao i pitanja koja ostaju daleko u vazduhu, čine da se film i dalje gleda kao dimonovski, u svoj svojoj dubokoj srži. Njegov razvitak kao režisera koji je mogao biti sigurno usidren u sopstvenoj, vrlo hermetičkoj stilskoj poetici gde je bio u prilici da kenoovski varira određene teme otišao je u drugom, za mnoge iznenađujućem, ali se ipak čini dobrom pravcu. U filmu u kojem se na pitak i potpuno prijemčiv način otvaraju teme incesta, pedofilije, kanibalizma u dobi pred početak velikih ratova, Dimon je uspeo da ugradi i jednu diskretnu studiju francuskog jezika, ali i oda omaž, između ostalog, i Tatiju na jedan posve šarmantan i lucidan način, i sve uz dozu čudnovatog upliva magijskog realizma, Dimonu ne toliko bliskog.
